Несрећни случај у којем је тридесетдеветогодишњи Подгоричанин Младен Булатовић страдао када је на улазу у Основни суд активирао ручну бомбу прије него што је приступио контроли полицијских службеника покренуло је лавину питања. Између осталог и то зашто је безбједност у судовима лоша. Саговорници ТВЦГ упозоравају да законске одредбе, по којима је обезбјеђење судова одговорност посебних служби, нијесу заживјеле у пракси.
Булатовићев чин покренуо је питање лошег обезбјеђења основних судова.
Тај проблем траје годинама, каже адвокат Марко Хајдуковић, који у овај суд долази скоро сваки дан.
“Данас у зграду суда може да уђе апсолутно било ко. На тим вратима нема контроле и та особа која долази у суд може да унесе оружје, експлозивну направу, било што. Тужиоци, адвокати, судије, сви су на неки начин глинени голубови у тој причи. Оно чега се прибојавам је да ћемо и ову причу заборавити. Да ће проћи одређено вријеме, а да се ништа неће урадити”, рекао је Хајдуковић.
Да је Хајдуковићев страх оправдан говоре примјери из прошлости. Најдрастичнији је забиљежен 2005. године када је у Основном суду у Бару страдала суткиња Милорија Пејовић Ђукић, коју је на радном мјесту убио Баранин Батрић Ђуковић.
Од тада се десило више немилих ситуација у судовима и тужилаштвима које нас, ничему нијесу научиле, каже правница Снежана Јоница.
“Мислим да ниједан основни суд у Црној Гори нема металне детекторе на улазу, имају их, претпостављам, Виши и Врховни суд. Али их зато имају и Влада и Скупштина и сва министарства. Поставља се питање да ли су важнији животи оних код којих се иде у министарства, Владу и Скупштину, у односу на оне у суду. Не причамо само о запосленима у судовима, судијама и тужиоцима, причамо о свим особама које су у том моменту могле да се нађу у суду”, казала је Јоница.
Већину судова и тужилаштва обезбјеђује полиција, иако је законом предвиђено да тај посао раде посебне службе унутар правосудних институција. Оне никада нијесу формиране, док је Судски савјет 2013. године одбио предлог Владе да се ангажују приватне фирме за обезбјеђење.
Јоница каже да осам година имамо законску обавезу да се обезбиједи да судови и тужилаштво сами обезбјеђују услове за обезбјеђење судских и тужилачких просторија.
“На данашњи дан те законске одредбе нијесу никада заживјеле и имамо ситуацију да полицијски службеници, иако нијесу у обавези у једној мјери обезбјеђују судове”, упозорава Јоница.
На питање ко је одговоран што се закон не примјењује и што смо поново свједочили трагедији, Хајдуковић нема дилему.
“Лично сматрам да је одговорна држава, да апсолутно не можемо тражити одговорност од појединца јер услови у којима ти људи раде су веома лоши. Не видим да је било ко од њих могао да спријечи ту трагедију. Држава прије свега треба да овим људима омогући нормалне услове за рад, а самим тим и ми. Можете ли да замислите ситуацију како те судије и тужиоци треба да раде, ако им је угрожена безбједност. Што онда да причамо о грађанима који траже правду пред тим судовима или се обраћају било којим другим поводом”, наводи Хајдуковић.
О томе размишљају и грађани и запослени који ће, колико у понеђељак, у Основни суд.
