-1838. одлуком кнеза Милоша Обреновића установљен Лицеј у Крагујевцу.
У спомен на овај догађај, 1. јул се обележава као Дан Београдског универзитета.
-1950. Патријарха Гаврила (Дожића) на трону Српске православне Цркве заменио администратор Епархије сремске Викентије (Проданов).
Патријарх српски др Гаврило рођен је 17. маја 1881. године у Врујцима, у Доњој Морачи, код историјског манастира Мораче. На крштењу је добио име Ђорђе. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, којим је тада управљао његов стриц архимандрит Михаило Дожић Меденица. После завршене основне школе отишао је у Београд да настави школовање. Нешто касније је прешао у Ниш код пријатеља свога стрица епископа нишког Никанора (Ружичића), кога је замолио да га прими у један од својих подручних манастира. Епископ Никанор га је примио и послао за искушеника Манастира Липовац код Алексинца, да би га касније превео у Манастир Сићево, у Сићевачкој клисури. Кад је завршио искушеништво, Ђорђе је замонашен 26. фебруара, а у чин јерођакона је рукоположен 27. фебруара 1900. године. Недељу дана касније рукоположен је за јеромонаха и у том својству је вршио парохијску службу. Просветно одељење Србије за неослобођене крајеве упутило га је у Цариград на рад у тамошњој Српској основној школи, а ради усавршавања грчког језика. Године 1905. уписује се, као државни питомац Србије, на Богословски факултет Атинског универзитета, на коме је 1909. године дипломирао, а нешто касније и докторирао. Као високошколован монах постављен је за секретара српског манастира Хиландара у Светој Гори, где је уживао високо поштовање, како од српских монаха, тако и у Протату Свете Горе. Са тога места, већ као архимандрит, одлази за српског представника у Цариградској патријаршији, а уједно и за управитеља Српске школе у Цариграду. На тој дужности га је 1. децембра 1911. године затекао избор за митрополита рашко-призренског. Свечана хиротонија извршена је 4. децембра 1911. године. Митрополит Гаврило је по завршетку Балканског рата, у коме се показао као велики родољуб и подвижник, преименован за митрополита и архиепископа пећког. Тада је, као зрео и искусан човек и духовник, у ослобођеним крајевима започео са уређивањем свога духовнога подручја. Нарочиту пажњу је посвећивао стварању јединства нације и уређењу црквено-верског живота. Први светски рат је омео његов одговоран архипастирски рад. Када је 1915. године почело одступање преко Црне Горе и Албаније, митрополит Гаврило је остао да дели судбину са својим народом. Но, непријатељ га није оставио на миру већ га је интернирао у Цеглед, у Мађарској, где је од страдања и малтретирања оболео, те је као болесник враћен 1918. године у Улцињ. После смрти митрополита црногорско-приморског Митрофана (Бана), Свети архијерејски сабор Српске православне Цркве је 17. новембра 1920. године митрополита Гаврила изабрао за митрополита Црногорско-приморске митрополије. На том положају је остао до избора за патријарха српског. После Конкордатске борбе и трагичне смрти патријарха Варнаве, митрополит Гаврило (Дожић) 8. фебруара 1938. године изабран је за патријарха Српске православне Цркве.
-1. јула 1745. године Марија Терезија је распустила Војну крајину.
Срби су вјековима живјели на граници свјетова на којој су се сусријетали Запад и Исток, Европа и Азија. Иако се појам „крајина“ односи на граничне територије уопште, у дугом периоду историје за Србе је крајина била прије свега граница два туђинска царства, Аустријског и Турског, у којима су с обије стране границе живели Срби. О српском присуству испод ријеке Саве јасно свједоче писани документи из IX вијека и манастири Крка, Крупа и Драговић у Далмацији, сви из XIV вијека. Ораховица у Славонији изграђена је још у XV вијеку, Лепавина такође у Славонији у XVI вијеку. Ипак највећи број српских породица преселио се у те области од почетка XVI вијека.
На територијама које су у тадашњем аустроугарском царству населили Срби, створена је такозвана Војна Крајина (Војна граница). Срби су кроз дуг период били „живи зид“између Отоманског царства и Аустроугарске, односно римокатоличког Запада, који није био наклоњен Србима као православним и исламског Истока који је у Србима видио „безбожнике“. На Србе је вршен притисак да се одрекну своје православне вјере и пређу под духовну власт римског папе, али због тога што су били потребни Царевини, до извјесне мјере толерисана им је и разлика у вјери.Срби граничари су били познати по свом јунаштву и аустријска царевина ослањала се на њих као брану пред најездом ислама. Може се рећи да су вјековима Срби у Крајини и Срби у данашњој Војводини били чувари хришћанске Европе. Због својих заслуга, Срби су од Аустријске царевине добијали одређене повластице.
Стварањем Југославије послије Првог свјетског рата Срби Крајишници нашли су се у једној држави са Хрватима, Словенцима али и Србима из Србије и Србима из осталих српских земаља на Балкану.
-1835. у Пешти је изашао први број „Серпског народног листа”, илустрованог књижевног недељника. Покренуо га је културни и национални радник, публициста и уредник „Летописа” Матице српске Теодор Павловић. Лист је с краћим прекидима излазио до 1848. године.
-2008. упокојио се Дејан Медаковић, српски историчар уметности, историограф, књижевник, председник Српске академије наука и уметности од 1999. до 2003. године. Рођен је у Загребу, тада Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у породици која је дала низ великана српске културе. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима. Од 1942. године радио је у Музеју кнеза Павла, а након рата у Музеју града Београда, Министарству за науку и културу и Савезном заводу за заштиту споменика културе, потом у Историјском институту САНУ. Докторирао је тезом „Графика српских штампаних књига XV–XVII века” 1954. године. Предавао је на Филозофском факултету у Београду до пензионисања 1982. године. У Матици српској руководио је истраживањима из области историје уметности. Уређивао је „Зборник за ликовне уметности Матице српске”. Бавио се широким распоном тема, од средњовековне уметности до модерног сликарства, али највише српским бароком, српским културним приликама у 18. в. и српским сликарством 19. в. Аутор је и неколицине књижевних дела и више збирки поезије. Руководио је и основао (или обновио) низ културних и научних пројеката, попут „Вукове задужбине”. Од 1995. године редовни је члан Европске академије са средиштем у Салцбургу, а редовни члан Лајбницовог друштва (Берлин) и почасни члан Румунске академије постао је 2001. године. Добитник је награде за животно дело (Седмојулске), аустријске Гинделдз награде, Хердерове награде. Био је почасни грађанин Сремских Карловаца.
-1863. рођен је Јован Вујић Јоца, колекционар уметнина, библиофил, велики добротвор српског народа. Родом из Сенте, филозофију и историју студирао је у Бечу, а дипломирао је и агрономију. Био је велепоседник и временом је створио огромну збирку уметничких дела, старина, вредних књига. Поседовао је библиотеку од око 20.000 књига важних за српску културу и историју, око 3000 аутографа, писама, повеља, као и збирку старог новца и оружја. Створио је и велику збирку дела српских сликара од 18. до 20. века. Своју збирку поклонио је Београдском универзитету уз договор да се поред Универзитетске библиотеке подигне Галерија Јоце Вујића, што никада није урађено.
-1887. у Београду је основана прва Астрономско-метеоролошка станица у Србији. Метеоролошку станицу је, у својој кући на Врачару, организовао професор Велике школе Милан Недељковић. Четири године касније, на највишој тачки града, на Звездари, подигнута је зграда опсерваторије, која и данас служи тој сврси. Недељковић је 1902. године почео да објављује прву општу прогнозу времена у Србији.
-1. јула 1569. године закључена је Лублинска унија којом су се ујединиле Литванија и Пољска у Државну заједницу Пољске и Литваније.
Пољско-литванска државна заједница је држава која је постојала између 1569. и 1791. године у средњој и источној Европи. Државе које су сачињавале уније биле су Краљевина Пољска и Велика кнежевина Литванија. Њена територија се око 1600. године састојала од данашњих територија Пољске, Литваније, Летоније, Белорусије, као и дјелова Русије, Естоније, Румуније и Украјине. Државна заједница је настала „Лублинском унијом“ и наслиједила је Пољско-литванску унију која је постојала од 1386. године. То је била федерална држава са заједничким изборним монархом и заједничким парламентом. У избору краља и владању државом учествовали су племићи који су чинили око 10% становништва земље.
-Српска православна Црква 1. јула слави свете мученике Леонтија, Ипатија и Теодула. За православне вјернике данас је почео Петровски, апостолски пост којим се вјерници припремају за прославу Петровдана, празника светих првоврховних апостола Петра и Павла, који славимо 12. јула.
Овај пост, чији је почетак покретан, јер зависи од Празника над празницима, установљен је на основу успомене на апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Сетог Јеванђеља, постили. Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ.
Од првог понедељка после Духова, тј. после недеље Свих светих, почиње пост Апостолски, установљен пред празником Светих апостолâ Петра и Павла. Овај вишедневни пост можемо назвати летњим. Пошто нам он долази после Педесетнице, у древности се због тога називао постом Педесетнице, а сада се назива чешће Петровским, или још правилније Апостолским. По силаску Светога Духа на Апостоле, пред празником у њихову част, Црква нас позива на пост имајући пред собом пример самих Апостола који су, примивши Светог Духа у дан Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Евангелија целом свету, а постом и молитвом су пропраћали и рукополагање презвитерâ којима је, пак, у дужности било да наставе дела апостолског служења по речима Св. Златоуста, апостоли су свагда постили. Дакле, почетак Петровог поста датира још из времена апостола од када датира и само празновање Педесетнице и празника Светих апостола који, уствари, и утемељише Апостолски пост.
