-10. јануара 1878. године, црногорска војска ослободила је Бар који је 307 година био под турском влашћу. Послије ослобођења Никшића и Билеће у црногорско-турском рату (1876. године до 1878. године), наишавши на оштар отпор аустроуграске владе по питању даљег наступања у Херцеговини, црногорска војска је своје операције пребацила ка приморју. Почетком новембра 1877. године књаз Никола је главнину својих снага, 20 батаљона и 18 топова, концентрисао у рејону Вирпазара. Извукавши топове на висове Сутормана, црногорска восјка је наступала према Бару у двије колоне: Десна, под командом војводе Маша Врбице, правцем Суторман – Зупци – Бар, и лијева, под командом војводе Илије Пламенца, правцем Суторман – превој Бијела Скала – Бар а један дио се издвојио према Скадарској крајини. Заузето је утврђење Волујица и била је успостављена контрола над барском луком и утврђењем Хај-Нехај. Три дана након отпочињања опсаде, војвода Врбица је команданту града упутио позив да се преда, гарантујући му слободан пролаз до Скадра или онамо гдје он изабере. И књаз Никола је покушавао да приволи османске заповједнике на предају. Када ови покушаји да се Бар добије без борбе нијесу успјели, књаз Никола је одлучио да изврши нови распоред снага. Бомбардовање Бара трајало је током читавог децембра 1877. године. Због последица бомбардовања, изморености, недостатка воде и увиђања да опсједнутом граду неће стићи помоћ, османски командант је одлучио да преда Бар Црногорцима. „Вјенчавам те српско море, са слободом Црне Горе“, ријечи су књаза Николе након ослобођења Бара у јануару 1878. године. Академски сликар из Задра Иван Жмирић 1881. године на Цетиње је донио слику „Вјенчање Црне Горе са морем“.
-1882. Почео херцеговачко-бокељски устанак Срба и муслимана против Аустро-Угарске. Народ, ионако оптерећен наметима, био је огорчен увођењем закона о војној обавези и мобилизацијом регрута. Послије неколико мјесеци Аустро-Угарска је сузбила устанак и завела оштрији полицијски режим у окупираној Босни и Херцеговини.
– 10. јануара 1947. године на Цетињу је основана Школа ликовних умјетности, прва те врсте у Црној Гори. Први директор школе био је Петар Лубарда, а међу предавачима су били Мило Милуновић, Ђорђе Ораховац и други. Школа је на Цетињу радила само једну годину и у јесен 1948. године пресељена је у Херцег Нови. Сликар и академик Петар Лубарда је био један од наших најзначајнијих сликара XX вијека. Сликарство је студирао на Умјетничкој школи у Београду и Академији лијепих умјетности у Паризу. Најпознатије његове слике су: “Сумрак Ловћена”, „Гуслар“, „Битка на Вучјем долу“, „Косовски бој“…Ратне године од 1941. до 1944. проводи у заробљеништву у логорима у Њемачкој и Италији. Његовог оца, краљевског официра, стријељали су партизани, што је годинама негативно утицало на његову умјетничку каријеру, јер се сматрао идеолошки непоузданим. Пред смрт је оставио писмо у САНУ да на сваком будућем каталогу његових изложби обавезно пише да је по народности Србин. Писмо се данас чува у Архиву САНУ. Великом ствараоцу Петру Лубарди, који је носио себи као највише надахнуће величанствену и сурову природу и историју свога завичаја су понудили да уђе у Одбор за градњу маузолеја. Он је то одлучно одбио, одговоривши писмом које је Политика објавила 1969. године, а у коме стоји: «Не могу да се примим чланства у Југословенском одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми моја савјест умјетника не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донијели. Ловћен је вјековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје, кога је сама природа створила као најљепше умјетничко дјело. Његош, велики пјесник, осјетио је то и желио да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу…
– 1890. упокојио се српски писац и лекар Лаза Лазаревић, један од најбољих српских реалиста. Права је завршио у Београду, а медицину у Берлину. Написао је само девет приповедака, од којих је „Швабица” остала у фрагментима. Мада с патријархалним погледима на живот, његове приповетке, сажете, с веома снажном унутрашњом драматиком, имају класичну вредност. Преводио је руске и француске писце. Kао лекар учествовао је у организацији санитета у Србији и објавио 54 рада у стручним медицинским часописима, од којих неки имају изузетан значај. Међу најпознатијим дјелима су му: „Први пут с оцем на јутрење”, „Све ће то народ позлатити”, „Ветар”, „На бунару”, „Школска икона”, „Он зна све” и „У добри час хајдуци.
Овако је говорио Лаза Лазаревић:
-Све избледи и одушевљење, и љубав, и дужност, и сажаљење.”
-Све је свршено, – ја сам слободан. Слободан као птица којој је запаљено гнездо и подављени птичићи. Ланци су ми скинули, али руке су ми узете.”
-Боже мој, како су биле велике наше матере! Оне су имале праосновне, чврсте, просте принципе који су исписани у сваком буквару, а држале су их високо, с поуздањем и мало кокетним поносом, као витез свога доброга сокола. Није било никаквог питања ни задатка живота, ма како он био тежак, а да га оне одмах лако и просто не реше. Над апсолутним тешкоћама уздизале су се својим високим и истинским религиозним осећањима.
-Тада се из његовог, као стакло мртвог ока откачи атом леденог очајања и као лавина падаше све силније и огромне наниже.
-Сав свет је она, и она сав свет.
-1899. Народна скупштина Kраљевине Србије изгласала је право на двобој, чиме је Србија постала једина земља у Европи где је ова врста одбране части била дозвољена.
-1949. Упокојио се Момчило Тапавица, архитекта и спортиста, први Србин учесник Олимпијских игара. Стипендиста Матице српске, Тапавица је завршио студије архитектуре на Високој техничкој школи у Будимпешти. Пројектовао је зграду Матице српске у Новом Саду, хотел „Бока” у Херцег Новом, зграду немачког посланства и црногорске Државне банке на Цетињу. Врхунски спортиста, Тапавица је у олимпијском тиму Угарске учествовао на Олимпијским играма 1896. године у Атини, освојивши бронзану медаљу у тенису. У рвању грчко-римским стилом у тешкој категорији освојио је четврто, а у дизању тегова пето место. Тако је постао не само први Србин учесник Олимпијаде већ и први освајач олимпијских одличја. Олимпијским играма у Атини присуствовао и 20-годишњи краљ Александар Обреновић као гост грчког краља Ђорђа. У пратњи краља Александра био је Живојин Мишић, касније војвода српске војске у Првом светском рату.
-1965. Упокојио се Властимир Павловић Царевац, виолиниста, руководилац Народног оркестра Радио Београда. Властимир Павловић је завршио Правни факултет у Београду и бавио се адвокатуром, али је музика била његова прва и права љубав. Био је диригент хора друштва „Абрашевић” и један од првих извођача народне музике на програмима Радио Београда. Виолину је свирао пуних пет деценија. Пленио је својом музиком. Захваљујући његовом преданом раду на очувању српске музичке баштине, сачуване су многе народне мелодије, чији је он био највернији тумач. Основао је и руководио Народним оркестром Радио Београда све до своје смрти. Био је врсни педагог, учитељ многих певача и свирача. Поставио је стандарде у вредновању народне музике и био симбол изворне интерпретације народног мелоса. У Великом Градишту се, њему у спомен, почевши од 1995. године, одржава музичка манифестација „Царевчеви дани”.
-1909. Рођен српски физичар и хемичар Павле Савић, један од проналазача процеса нуклеарне фисије, професор Београдског универзитета, предсједник Српске академије наука и умјетности од 1971. до 1981. Свјетски познат научник постао је кад је с Иреном Жолио – Кири 1937. и 1938. открио изотопе познатих елемената бомбардовањем атома урана спорим неутронима. У Другом свјетском рату је од почетка био у Народноослободилачкој борби, -1942. је изабран за потпредсједника на Првом засједању АВНОЈ-а, а послије рата организовао је Институт за нуклеарне науке у Винчи код Београда.
-1971. Умрла Габријела Коко Шанел, француски модни креатор, један од свјетских “модних диктатора” 20. вијека, која је готово шест деценија суверено владала високом париском модом.
-1863. У Лондону отворена прва подземна железница – метро на свету
-Српска православна црква 10. јануара слави светих 20.000 мученика Никомидијских
