– 11. децембра 1858. Светоандрејска скупштина збацила је с престола српског кнеза Александра Kарађорђевића. Милош Обреновић је поново постао кнез, а за његовог наследника проглашен је Милошев млађи син, потоњи кнез Србије Михаило Обреновић.
– 11. децембра 1864. године рођена је књегиња Зорка, прво дијете краља Николе и краљице Милене. На крштењу, на Савиндан добила је име Љубица, кум је био кнез Михаило Обреновић. Ради успостављања добросусједских односа Србије и Црне горе и остварења народног јединства, да Љубица-Зорка како се кнегиња назва на крштењу-буде симбол љубави и зоре новог времена. Своје детињство, проводи на Цетињу до 11 године, гдје су је учили цетињски учитељи и Швајцаркиња, госпођа Најком. Кнегињу Зорку су послали у Русију да у Смољнском Институту (гдје су се васпитавале дјевојке из најугледнијих породица руске аристократије) настави своје школовање. По завршетку школовања враћа се на Цетиње. Почетком 1883.године на Цетиње долази кнез Петар Карађорђевић. Запросио је младу и лијепу Зорку. Долазак Петра Карађорђевћа на Цетиње и његова вјеридба с књегињом Зорком Петровић-Његош није била по вољи противницима ових двију династија али је зато тај чин с радошћу прихватио српски народ у Црној Гори и Србији и ван њихових граница, који је у крвном сродству гледао потврду за будућу заједницу. У Цетињском манастиру је обављено вјенчање. Свадбено весеље, као и претходна вјеридба, приређена је по народној традицији, с многобројним гостима. Кнез Петар и књегиња Зорка отпутовали су за Париз, на свадбени пут. По повратку с пута, кнежевски пар се настанио на Цетињу. Ту у цетињском миру подизали су дјецу . Књегиња Зорка је Петру I Карађорђевићу родила петоро дјеце. Карађорђевићи су живјели на Цетињу а онда је цетињска резиденција постајала све тјеснија. Карађорђевићи су одлучили да саграде нову на барској обали. Названа је Тополица, по Петровом родном мјесту Топола у Србији и иста се налази на барској риви. На два висока јарбола, у угловима дворишта, вијориле су се заставе Црне Горе и Србије. Главна преокупација књегиње Зорке за живота била је да њен супруг постане краљ Србије. Умрла је 1890. године, убрзо послије порођаја и рођења последњег сина Андрије, који је такође преминуо неколико дана послије своје мајке. Сахрањена је на Цетињу али када је изграђен Опленац, задужбина краља Петра I, пренијета је тамо.Иако је кратко живјела књегиња Зорка је оставила велики траг у историји као спона Србије и Црне Горе и као мајка југословенског краља Александра Карађорђевића. Тринаест година послије њене смрти, њен отац, књаз Никола , честитао је 1903. године своме зету Петру Карађорђевићу долазак на пријесто Србије овом депешом: ”Наше једномишљење и крвна веза која нас спаја јемство је Српству за вјечито и нераздјељиво братство Србије и Црне Горе. То ће братство остати на вијекове свијетло, свето, непомућено и спасавајуће за наш народ. За то се братство за пријестолом Вишњега моле душе наших српских мученика; томе братству и слози српској бдиће и анђеоска душа моје Зорке, твоје супруге, чија крв и љубав везаће навијек твоје и моје синове”.
-1923. рођена је Милка Ивић, лингвиста, универзитетски професор, академик. Редовни члан САНУ постала је 1983. године. Била је члан и неколицине страних академија (норвешке, саксонске), односно научних асоцијација и превођена је на десетине језика.
– 1918. рођен је Александар Исајевич Солжењицин, руски књижевник и нобеловац епохално значајан писац. Солжењицин је дипломирао математику и физику. Као официр совјетске војске ухапшен је 1945. године. Осмогодишњу казну издржавао је у сибирским концлогорима, а следеће три године провео је у прогонству у Казахстану. У том периоду настао је његов први роман “Одељење за рак”. Следио је “Један дан у животу Ивана Денисовича”, који је одмах након штампања, 1962 , забрањен у СССР-у. Из Удружења совјетских књижевника искључен је 1969. године. У међувремену, Солжењицинови романи објављивани су у иностранству. За роман “У првом кругу” добио је “Нобелову награду” 1970. године. Одбио је да отпутује у Стокхолм, бојећи се да неће моћи да се врати у домовину. Награду је примио 4 године касније. Његов роман “Архипелаг Гулаг” објављен је у Паризу 1973. Нови напади и притисци на Солжењицина резултирају хапшењем, одузимањем држављанства и протеривањем из Совјетског Савеза, 1974. године. Најпознатији светски дисидент настанио се у САД, где је завршио рад на “Црвеном точку”, писао драме, чланке… Пошто му је враћено држављанство, 1994, вратио се у Русију, где је наставио да пише и објављује. Две године касније основао је фонд из кога се додељује књижевна награда која носи његово име. Упокојио се у августу 2008. године у деведесетој години само пар мјесеци након што је послао поруку охрабрења свом братском народу – Србима, поручујући им да не иду са свог светог косовског тла, већ да ,,остану уз своје гробове“. Супруга свјетски угледног писца Наталија Дмитријевна Солжењицина је у фебруару 2008. године предала писмо упућено свим Србима и поручила тада да њихова цијела породица тешко доживљава неправду која је учињена, како је казала, српском намученом народу.
,,Наши бол и забринутост су природни јер смо ми Руси и Срби један народ – рекла је тада Солжењицина. Она је додала да је у тешким данима за Србе најважније да не напусте колијевку своје културе и духовности.
А у писму великана свјетске књижевности писало је следеће: „У недавним тешким годинама ви сте већ претрпјели разарање и уништавање православних храмова,паљење српских школа и директно насиље и убијање. Нека вам Господ сачува храброст да останете и убудуће близу гробова својих ближњих„.
Солжењицин се никада није устручавао ни сустезао да Западу поручи да су били окрутни и да су неправедно кажњавали Србе. После бомбардовања Југославије он се оглашавао и поручивао свијету и Западу да је „бомбардовање Србије отрезнило Русе“. Говорио је да је 1994. године у Русији затекао скоро обожавање западног свијета и државног уређења, али то обожавање, објашњавао је он, није се темељило на знању, већ на одвратности према бољшевичком режиму и његовој антизападној пропаганди. Међутим, након најокрутније агресије на Србију, у приче о западној правичности и демократичности у Русији не вјерују, како је наглашавао он, чак ни они најнаивнији.
– Ситуацију је измјенило жестоко НАТО бомбардовање Србије, оно је направило црну незаборавну црту у свим слојевима друштва – говорио је славни писац.
,,Живјети по савјести није лако, али је такав живот могућ“
Дјела Солжењицина су заиста мијењала свијет. После сваког од њих појављивали су се нови поклоници, али и нови непријатељи. На сваку његову књигу, следио је низ књига-одговора, које се ни по чему нису могле мјерити са узрочником и представљале су само доказе људског неразумјевања, зле воље, па и мржње. Солжењицин није био само писац, био је борац – не за демократију, не за правду, и не за истину, мада их је сматрао условом да живот буде достојан човјека – он је био борац за свој народ. Вјечито га је мучило питање „како уредити Русију”, што је резултирало и књигом с таквим називом, продату у 27 милиона примјерака. Да ли је био писац или публициста, покушавају деценијама да дефинишу многи, јер су и његови говори, међу којима се посебно истиче онај приликом добијања Нобелове награде, затим публицистика „Русија у провалији”, као и романи, почев од „Једног дана Ивана Денисовича”, па све до последњег, „Двеста година заједно” – били заправо програмски радови који су потресали друштво. Али, ако и даље важи дефиниција да је „писац онај човјек чије књиге мијењају људе”, онда је Солжењицин био велики, па и један од највећих свјетских писаца.
-1946. Oснован Међународни фонд Уједињених нација за помоћ деци (УНИЦЕФ).
-1948. Oснована Академија драмских уметности у Београду
– 11. децембра 1282. године умро је цар Михаило VIII , оснивач последње византијске династије Палеолога и обновитељ царства након 57 година латинске окупације. Премјестио је пријестоницу из Никеје у Цариград, који је ослободио 1261. године. Византијско царство или Источно римско царство је историјски термин који се користи како би се описало хеленизовано Римско царство из доба позне антике и средњег вијека. Пријестоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева. Византинци су сматрали себе Ромејима и говорили су грчки језик који је био доминатан у Источном Медитерану још из доба хеленизма. Византија је током Средњег вијека развила сопствену културу која се заснивала на наслеђу класичне антике, хришћанске религије и грчког језика. Током њене хиљадугогодишње историје Византија је доживјела бројне успоне и падове. Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свијету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, умјетности и посебан допринос је дала у чувању класичне књижевности. Владари Никејског царства су себе проглашавали за наследнике византијских царева. Михајло Палеолог, византијски велможa 1259. године долази на власт а двије године касније ослобађа Цариград и обнавља Византију. Овај догађај представља крај Никејског царства и почетак обновљене Византије и владавине њене последње династије Палеолога која је владала Царством до његовог краја 1453. године када је последњи византијски цар Константин Драгаш погинуо бранећи Цариград од Турака.
– Српска православна Црква 11. децембра слави преподобномученика Стефана, светог мученика Христа и преподобну Ану
