-1844. рођен је краљ Петар I Карађорђевић, познат и као Краљ ослободилац, краљ Србије од 1903. до 1918. и потом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до смрти 1921. године. Током његове управе ојачане су политичке и културне везе с јужнословенским народима, а Србија је доживљавана као својеврсни јужнословенски Пијемонт. Поред развоја парламентаризма, његова владавина обележена је и самовољом групе официра завереника из 1903, припадника Црне руке. После збацивања с престола његовог оца кнеза Александра Карађорђевића 1858. године, живео је у иностранству и завршио је Војну академију у Сен Сиру и Вишу војну академију у Мецу. Учестовао је као добровољац у Легији странаца у Француско-пруском рату 1870. и 1871. године, када је због испољене храбрости одликован Орденом Легије части, поставши једини европски владалац који је то одличје заслужио на бојном пољу. Под именом Петар Мркоњић у босанско-херцеговачком устанку против Турака командовао је 1875. и 1876. г. једним устаничким одредом. После убиства краља Александра Обреновића, Скупштина Србије га је 15. јуна 1903. г. изабрала за краља. У балканским ратовима је као врховни командант предводио до победе српску војску, а с власти се повукао 1914. г. у корист сина Александра, који је у његово име владао као регент. У Првом светском рату 1915.г. прошао је са српском војском преко планинских беспућа до јадранске и јонске обале. Превео је на српски спис „О слободи” енглеског филозофа Џона Стјуарта Мила.
-1982. умро Мехмед-Меша Селимовић, члан Српске академије наука и умјетности, један од највећих српских књижевника 20. вијека. Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли од оца Алије и мајке Паше у богаташкој породици. Били су поријеклом из Билеће. Његов деда и преци били су златари, а отац велепоседник. За време његовога школовања у Тузли отац му је изгубио сав иметак и потпуно је пропао. У тузланској гимназији дружио се углавном са Србима, јер га је прогонила прича, коју је слушао од родитеља, како су његови преци прешли на ислам, да би очували свој велики иметак. Много је пливао, играо фудбал и свирао на гитари. Завршио је Филозофски факултет у Београду и до Другог свјетског рата био је професор у гимназији у родној Тузли. По изласку из усташког логора 1943. отишао је у партизане, а послије рата је био директор драме Народног позоришта у Сарајеву, умјетнички директор ,,Босна-филма” и главни уредник издавачке куће ,,Свјетлост”. Због прогона, којем су га подвргли босански политичари, прешао је у Београд и у њему остао до смрти.
Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића, пише Меша Селимовић у својој књизи Сјећања. Негдје ваљда почетком 17. века мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме муслиманску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могућа корист, или мања штета, него вјера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. Можда су Селимовићи побјегли из Црне Горе у Билећу да се спасу од истраге потурица, можда су се закрвљени рођаци тукли и затирали што су могли жешће, и није прошло ни двеста година, а Селимовићи и Вујовићи нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што прије забораве и сакрију
Према дјеци отац је био строг, или најчешће равнодушан. Није био религиозан, али смо славили главне вјерске празнике. По националном осјећању био је Србин, и знао је за неразговјетно породично предање о поријеклу из источне Херцеговине или сјеверне Црне Горе,“ пише Меша Селимовић у „Сјећањима“.
Овако је говорио Меша Селимовић:
-Најгоре је кад људи ћуте, кад се не објасне, па свака сумња има право на живот. И моја и твоја…
-Је ли то мудрост, да не очекујемо много ни од себе ни од других? Је ли то губитак или добитак, ако сазнамо праву меру, своју и туђу? Губитак је што је та мера ситна, а добитак што не тражимо више.
-Човек није дрво и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно место човек прихвата све услове, чак и неповољне, и сам себе плаши неизвесношћу која га чека. Промена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосести његов освојени простор и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења јер је човек млад све док се не боји започињати. Остајући, човек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу.
-Нада је водиља смрти, опаснији убица него мржња. Незадовољство је као звер, немоћна кад се роди, страшна кад ојача.”
-Живи ништа не знају. Поучите ме, мртви, како се може умрети без страха или бар без ужаса. Јер смрт је бесмисао, као и живот. Љубав је ваљда једина ствар на свету коју не треба објашњавати, нити јој тражити разлог.
-Није човјек оно што мисли, већ оно што чини.
-Знаш ли шта је најлепше у животу? Жеља, пријатељу.
-1863. рођен је српски биолог Живојин Јуришић, оснивач Музеја српске земље и Српског ботаничког друштва. У родном Шапцу завршио је гимназију, а Велику школу у Београду. Проучавао је флору Србије, Бугарске, данашње Северне Македоније и Босне и објавио низ научних радова. Прикупио је велику збирку народних имена биљака и популарисао биљне културе.
-1937. умро амерички композитор, поријеклом руски Јеврејин, Џорџ Гершвин, који је у класичну музику унио елементе фолклора, популарне музике, црначких духовних пјесама и блуза.
-Српска православна Црква 11. јула слави Пренос моштију светих бесребреника Кира и Јована и свете мученике Дабробосанске и Милешевске.
Сабор новомученика Дабробосанских и Милешевских
Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен светих свештеномученика Дабробосанских, пострадалих за вријеме другог светског рата од усташа и партизана.
