– 11. марта 2006. године, у затворској ћелији Међународног суда за ратне злочине у Хагу, нађен је мртав Слободан Милошевић. Mилошевић је рођен 20. августа 1941. године у Пожаревцу, гдје је завршио основну школу и гимназију, а Правни факултет 1964. године у Београду. Био је предсједник ЦКСК Србије, Предсједник Србије и Предсједник Савезне Републике Југославије. Међународни суд у Хагу оптужио га је за злочине против човјечности. Ухапшен је у Београду 1. априла 2001, а Хашком суду изручен је на Видовдан исте године. Октобра 2000. године, непосредно прије одласка са власти Слободан Милошевић се обратио грађанима СРЈ и свим Србима. То је био историјски говор и његов својеврсни тестамент. Његове процјене биле су тачне и непоновљиве, показали су дани и године који су услиједили. Милошевићев говор је говор човјека који је имао вишедеценијско искуство у владању, деценијско искуство у вођењу државе, које се подударило са крајем Хладног рата и ратовима на простору Југославије и човјека који се суочио са новим свјетским поретком у коме за Србију и Српски народ није било мјеста. Био је то говор политичара који је упознао и разумио процес у коме се налазио, а дио тог процеса био је и пуч, 5. октобра 2000. године.
-11. марта 1856. године, рођен је војвода Степа Степановић. Ако је неко у себи окупио врлине српског народа, онда је то Степа Степановић, вољени официр који је делио судбину српских војника, јунак Церске битке, војвода који је пробио Солунски фронт, министар војни, командант који никада није повукао наређење, али и скроман човек из народа који се водио паролом “Све за државу”. Екипа РТС-а је посетила његову родну кућу. На свега десетак километара од центра Београда налази се родна кућа човека кога су Турци звали Једренски громовник, Французи – Челични човек, а Срби – Церски јунак, кућа великог Степе Степановића.” Степановићи су име добили по чича Степану који се, почетком 18. века доселио у Кумодраж и који се, раме уз раме, борио уз Карађорђа током Првог срспког устанка. Његово име поносно је понео унук рођен 1856. године. Трогодишњу основну школу Степа Степанповић је завршио у свом селу а гимназију у Београду. Школовање прекидају српско-турски ратови, након којих се веаћа академији и завршава је 1880. када упознаје и будућу супругу Јелену Миловановић, ћерку среског начелника који у почетку није одобравао ту везу. Међутим, љубав је победила и они су се венчали 1881. Онда су ратови почели да се нижу. Најпре српско-бугарски рат, нешто кансије Балкански ратови и на крају Први светски рат. За заслуге и храброст добио је чак 35 одликовања. ,,Степу Степановића као човека можемо описати можда са три речи. Једно је правичан, друга је скроман и трећа је особењак. Правичан је био јер је увек веровао у правду, у поштење – тако је живео како у приватном животу, тако и у војсци. Био је изузтетно скроман. Није хтео никакве почасти. Када је отишао у пензију и када је добио прву пензију – постоји прича да је одбио да је прими јер је сматрао да је сувише велика и да ће оштетити државну касу. Тек кад је она преполивљена онда ју је примио. Након завршетка Првог светског рата он је на челу армије која улази у Сарајево и постаје командант те војне области. Одредили су му да буде смештен у дворцу у ком је раније био смештен турски везир а касније гувернер Босне и Херцеговине из Хазбуршке монархије, али када је видео луксуз и раскош, рекао је – не, то није за мене и сместио се у једну од помоћних зграда“, испричао је Ненад Лајбеншпергер. Кажу да је војвода Степа волео народни језик, народну песму, народно одлео, народне обичаје, да је целог живота спавао на тврдом војничком кревету и да је јео само војнички хлеб. Имао је свој став и свој свет у који нико није имао приступ. Избегавао је хвалоспеве, славља, раскоши. Волео је да буде сам, да шета сам, једе сам, седи сам у кафани. Био је човек који је цео живот провео на фронту, а који је изнад свега волео мир у сваком смислу. По сопственом захтеву разрешен је дужности 1919. када се повлачи у Чачак и посвећује породици, унуцима, цвећу у башти и обичним свакодневним кућним пословима. ,,Постоји једна анегдота, док је тестерисао дрва спремајући се за зиму, неки сељак је пролазио поред куће, застао је и питао га – да ли овде живи војвода Степа, он је одговорио – ту живи. Онда га је сељак питао – ти му спремаш дрва за зиму, колико сте погодили цену. Војвода каже да нисмо ништа погодили, ја за војводу радим 12 месеци. Сељак је рекао – имаш и за кога да радиш. Сељак је отишао не знајући да је причао са војводом Степом“, испричао је историчар.
-1887. у Нишу Стеван Сремац, Милорад Петровић, Ђока Протић, Спиро Калик и Стеван Никшић Лала основали прво позориште под именом “Синђелић”. Послије Другог свјетског рата назив му је промијењен у Народно позориште.
-1974. умро српски правник Милан Бартош, један од најистакнутијих југословенских стручњака за међународно јавно право, професор Правног факултета у Београду, секретар Српске академије наука и умјетности. Био је државни савјетник и члан многих делегација Југославије на засједањима УН.
-2016. умро Драган Николић, позоришни, филмски и ТВ глумац. Био је један од најбољих и најпознатијих српских глумаца. Прву значајнију улогу остварио је у филму “Кад будем мртав и бео” режисера Живојина Павловића из 1967, а након тога снимио је више од 120 филмова и TВ серија.
-1771. сегедински племић Миклош Карас подигао насеље Хоргош на земљишту које је добио на поклон од аустро-угарске царице Марије Терезије
– 1544. рођен италијански писац Торквато Тасо, који је у поезији стапао љепоту облика и хришћанско-романтичну сентименталност, настојећи да изрази моралне дилеме времена и сукоб добра и зла, порока и врлине. Највећи дио бурног живота провео је као дворски пјесник војводе Алфонса Другог од Есте. У главном дјелу ,,Ослобођени Јерусалим” описао је Први крсташки рат. Три сонета и пет мадригала посветио је српској племкињи из Дубровника Цвијети Зузорић, а његова поезија је инспирисала Јохана Волфганга Гетеа, Џорџа Бајрона и дубровачког пјесника Ивана Гундулића.
-1955. умро енглески микробиолог Александер Флеминг, који је 1928. из гљиве пеницилиум нотатум изоловао први антибиотик пеницилин. Откриће није коришћено до Другог свјетског рата, кад су га британски физиолог и биохемичар Ернст Борис Чејн и аустралијски љекар Хауар`д Волтер Флори примијенили у лијечењу инфекција. Флеминг је 1945. с њима подијелио Нобелову награду за медицину.
-Српска православна црква 11. марта слави преподобног Прокопија Декаполита и преподобног Талалеја.
