
Данас се прославља Дан примирја, у знак сећања на 11. новембар 1918. године, када су силе Антанте потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат. У француском граду Компјењу, у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, 11. новембра 1918. године у 11.00 потписано је примирје у Првом светском рату, које је било на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године. Дан примирја у Првом светском рату се као државни празник у Србији прославља од 2012. године. У свету, обележава се у исто време у свим главним градовима држава победница, попут Велике Британије, Француске, Италије, Русије, САД, Новог Зеланда и Белгије. У до тада најстрашнијем сукобу који је свет видео, према подацима Конференције мира у Паризу 1919, Србија је изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто целокупног становништва које је имала по попису из 1914. године. Од тог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Као главни мотив за амблем празника користи се цвијет Наталијина рамонда, угрожена врста која расте на истоку Србије и на планини Ниџе на највишем врху Кајмакчалана, а на којој је српска војска под командом војводе Живојина Мишића водила жестоке борбе против Бугара како би створила услове за пробој Солунског фронта. Симболика цвијета је вишеструка, и због станишта, и због имена. Цвијет је назван по краљици Наталији Обреновић, а познат је и као цвет феникс, јер чак и ако се потпуно осуши, кад се залије може да оживи, што симболички указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата. У амблему се појављује и мотив траке Албанске споменице, која се налази изнад цвијета.
-11. новембра 1405. упокојила се кнегиња Милица, жена кнеза Лазара Хребељановића, ктитор манастира Љубостиња. Пореклом је из светородне династије Немањића, кћерка кнеза Вратка Немањића, потомка Вукана Немањића. После погибије кнеза Лазара на Косову кнегиња Милица преузима власт над српском државом. Након што је син Стефан Лазаревић преузео престо, замонашила се и добила име Јевгенија. Пред смрт је примила монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија (Ефросинија). Послије Косовске битке склопила је мир са Турцима и управљала Србијом у име малољетног сина Стефана. Касније се замонашила и подигла манастир Љубостиња, гдје је сахрањена као монахиња Евгенија. Врлине, дјела и заслуге, као и доброчинства бројним манастирима и црквама књегиње Милице Хребељановић оставиле су дубок траг у епском памћењу српског народа. Заједно са супругом, кнезом Лазаром, српски народ их је заувек “крунисао”, а њихови ликови живе у бројним епским пјесмама које су дуго преношене с кољена на кољено. У српској историји имала је значајну улогу у страшном времену после боја на Косову 1389. године, гдје је и кнез Лазар изгубио живот, након чега је водила државне послове. Милица Хребељановић, потомак Немањиног најстаријег сина Вукана, у браку са кнезом Лазаром Хребељановићем је имала осморо дјеце, пет кћери Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина Стефана, Вукана и Добривоја, који је умро у најранијем детињству. Послије Косовске битке и велике трагедије српског народа, кнегиња Милица, иако јој је нуђено да са дјецом оде у Дубровник, бира тежи пут – остаје у Србији, опустошеној од погибија и харања које су чинили Турци у свом осветничком походу.
До пунољетства сина, кнеза Стефана Лазаревића кнегиња Милица је управљала Србијом опрезно и мудро. Мудрошћу и дипломатијом, кнегињи Милици успијева да пренесе мошти кнеза Лазара из цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Од султана Бајазита је издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Да би одбранила свог сина, Стефана Лазаревића, који је као вазал султана Бајазита био оптужен за невјерство, кнегиња Милица са Јефимијом, удовицом деспота Угљеше креће у дипломатску мисију код султана. Стефан Лазаревић је преузео власт у Србији, која је била у вазалном односу према Турској, али је у свему осталом задржала атрибуте државности. По преузимању његове пуне власти књегиња Милица се повлачи у манастир, добивши монашко име Јевгенија. Али, и док је као монахиња Јевгенија служила Богу кнегиња Милица је задржала запажено мјесто у врху власти. Књегиња Милица Хребељановић, потом монахиња Јевгенија заједно са својом дружбеницом Јефимијом је провела последње године живота у својој задужбини манастиру Љубостињи, гдје је умрла 11. новембра 1405. године.
-1878. упокојио се Стјепан Митров Љубиша, књижевник и политичар, посланик Далматинског сабора у Задру и Аустријског парламента у Бечу често називан “Његошем у прози. Остао је познат по својим јединственим приповеткама, уопште сврставаних у ремек-дела српске књижевности у периоду када су настале. Такође се залагао за развијање свијести и разумевања о широј националној заједници и остао запамћен и по истакнутој борби за националне интересе и помагање у борби против туђина. Најзначајнија дела „Кањош Мацедоновић”, „Поп Андровић, нови Обилић”, „Крађа и прекрађа звона”. Стефан је рођен у Будви. Родитељи су му били родом из Паштровића. У његовим приповјеткама, од којих су најпознатије “Кањош Мацедоновић” и “Причање Вука Дојчевића” стапају се епска легенда и реализам. Као политичар борио се против италијанског утицаја у Далмацији. Када је објавио етнографски спис о Паштровићима, а након објављивања прве приповјетке постао је један од најистакнутијих приповједача. Дјетињство, као и највећи дио свог живота провео је у Будви. У то вријеме Будва је била мала варошица, претежно насељена поморцима, рибарима, ситним трговцима и занатлијама. Исто као и у свим приморским градовима издвајала су се два слоја грађанства, један према другом непријатељски настројени. У приповјеткама је захваћен веома дуг период историје црногорских племена од XV до почетка XIX вијека. По распаду зетске државе, црногорска племена, брдска и приморска, нашла су се у процјепу између Турског царства и Млетачке републике. Формално под влашћу обије и у сталној борби једне против друге. Против Турака је вођена хајдучка борба, која је временом постајала организована, а против Млетака је вођена притајена борба, против економског и војног искоришћавања. Племена су у таквој ситуацији остајала изолована, посебно она брдска, гдје је долазило до регенерације племенског живота. Љубиша се пишући своје приповјетке, руководио жељом да се очува „неколико знаменитих догађаја своје отаџбине“ и да се узгред опише „начин живљења, разговори, па најзад и врлине и пороци његових земљака“ и да се то све преда наредним генерацијама, онако како је „чуо и упамтио од старијих људи,“ јер се „свагдан те ствари преображују и гину, што је год шири дотицај са свијетом и поплавица туђинства.“
-1941. са територије СССР-а у Другом свјетском рату почело емитовање програма Радио-станице “Слободна Југославија”.
-1821. рођен је Фјодор Михајлович Достојевски, руски књижевник. Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму, он је био светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Утемељитељ је психолошког романа.
Фјодор Михајлович Достојевски је био један од најутицајнијих писаца руске књижевности и један од највећих писаца свих времена. Његово задирање у најмрачније делове људског срца, заједно са ненадмашним тренуцима просветљења, имају огроман утицај на књижевност 20. века.
Поред писања бавио се и новинарством и филозофијом. Његова дела истражују људску психу током веома тешкох политичког и социолошког периода у Русији. Према многима био је светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Био је писац реализма, али представља својеврсни прелаз према модернизму. Због књижевне технике његови романи представљају реализам, док драматични дијалози и филозофске расправе чине од њега претечу модернизма. Модернизам, егзистенцијализам, и различите школе психологије и теологије се заснивају на његовим идејама.
Достојевски је рођен је 11. новембра 1821. године у Москви као други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских емиграната. Убрзо пошто је мајка умрла од туберкулозе 1837. године, он и брат Михаил су послати у Војну академију у Санкт Петерсбургу. Године 1839. умро му је и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар. Претпоставља се да су га убили његови кметови који су били огорчени његовим насилним понашањем у пијаном стању. Због тога се често у Фјодоровим романима провлачи мотив смрти, убиства и казне.
Насупрот његовом оцу, мајка му је била веома благе нарави и великодушна, и због тога често имамо ликове у његовим делима са потпуно супротним карактерима. Још у раном детињству је био упознат са бајкама, причама и легендама. Његова мајка је користила Библију како би га научила да чита и пише. Нека искуства из детињства су се нашла у његовим делима. Када је један пијани човек силовао девојчицу од девет година, послали су га по његовог оца да је збрине. Тај догађај га је прогањао и та узнемиравајућа жеља одраслог човека за девојчицом је завршила у делима „Зли дуси“, „Браћа Карамазов” и осталима. Иако веома малог раста (око 1,60 метара), Достојевски је био веома тврдоглав, својеглав и дрзак. Није му ишло добро у Војној академији због недостатка интересовања за математику и науку. Уместо тога се посветио књижевности. Веома је ценио Оноре де Балзака и 1843. године је чак превео једно његово дела на руски језик.
Достојевски је почео да пише у својим двадесетим годинама и 1846. године се појавио његов први роман „Бедни људи“, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је дао чувену карактеризацију: „Рођен је нови Гогољ”. По објављивању свог првог романа, Достојевски је ухапшен и затворен 23. априла 1849. године под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цара Николаја И. Он је 16. новембра исте године осуђен на смрт стрељањем због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. После лажног стрељања, Достојевски је помилован и упућен на присилни рад у Сибиру.
Четворогодишња робија у Сибиру прекинула је стварање Фјодора Достојевског, али ми је зато била извор инспирације. О томе он пише: „Колико ли сам изнео с робије народних типова, карактера! Саживео сам се с њима и зато, чини ми се, да их добро познајем. Колико ли историја скитница и разбојника и уопште свег црног, тужног живота. Биће довољно за целе томове.“ После повратка са робије Достојевски пише и објављује књигу за књигом. У његова најзначајнија дела спадају: „Записи из мртвог дома“, „Понижени и увређени“,“Записи из поџемља“-најсложеније дело Достојевског, „Злочин и казна“, „Идиот“, „Младић“, „Браћа Карамазови“- врхунац и синтеза романсијерске уметности Достојевског.
Достојевски слика социјалну неправду и човека као њену жртву. Добро познавање људске природе омогућило му је да заснује модеран психолошки роман и да у том жанру да најбоља остварења у светској књижевности. Уводи у роман унутрашњи монолог као доминантно уметничко средство за самоиспољавање јунака и откривање сложености њиховог душевног света.
Период након прогона у Сибир се сматра прекретницом у његовом животу. Напустио је раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то време је упознао и Марију Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио 7. фебруара 1857. године. Њихов заједнички живот је био веома тежак. Током боравка у Сибиру појавили су му се епилептични напади који су се погоршавали и Марија то није могла да поднесе.Године 1864. умире му супруга, а потом и брат. Био је у веома лошој финансијској ситуацији, а морао је и да издржава и удовицу и децу свог брата. У то време био је потпуно у депресији, коцкајући се, често губећи и задужујући се. Тако је његово дело „Злочин и казна“ написано у рекордном року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове. Роман му је донео славу али га није спасао беде. Често је путовао по западној Европи. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинаријом Сусловом, младом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Убрзо је упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенографкиња и оженио се 1867. године. Ана му је родила четворо деце од којих је прво умрло убрзо након порођаја.
За време српско-турског рата више пута је писао о Србији и Црној Гори. Пред крај живота живео је у граду Стараја Руса недалеко од Санкт Петерсбурга. Преминуо је 9. фебруара 1881. године у Санкт Петерсбургу од последица крварења узрокованог епилептичним нападом.
На надгробном споменику Достојевског стоји реченица из Јеванђеља по Јовану: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди”.
Фјодор Михаилович Достојевски:
-Бесмртан сам. Моја бесмртност је нужна једном чињеницом да Бог неће хтети да заувек угаси пламен љубави који се запалио за њега у мом срцу. |
-Запад је изгубио Христа; због тога мора пропасти. |
-Кад би на Земљи било све разумно, не би се ништа догађало. |
– | -Лагање је једина човечја привилегија коју немају други организми. |
-Лепота ће спасити овај свет. |
-Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујемо као своју светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами. |
-Они који знају да говоре, говоре ретко. |
-Сваки је човек пред свима и за све крив. |
-Сви идеали овог света не вреде сузе једног детета. |
-Стара туга, услед велике тајне живота људског, потпуно прелази у тиху и умилну радост. |
-1726. рођен српски историчар и писац Јован Рајић, један од најученијих калуђера свог доба. У историјском спјеву “Бој змаја с орлови” опјевао је борбу Отоманског царства против Русије и Аустрије. Главно дјело “Историја разних словенских народа, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов” писао је на основу изворних докумената. Као прва историја Јужних Словена оно је, упркос недостацима, веома утицало на српску историјску науку у првој половини 19. вијека.
-1855. умро дански филозоф Оби Серен Кјеркегор, родоначелник филозофије егзистенцијализма, назван “копенхашки Сократ”. Насупрот филозофској традицији, посебно у противставу према систему филозофије Фридриха Хегела и традиционалне хришћанске мисли, развио је друкчији увид у обиљежја људског индивидуалног битисања. Према његовом учењу, за егзистенцију нема система, јер је она слобода, дух, немир, стрепња, очајање, доживљај гријеха, непојмљивост, болест насмрт – увијек однос, а не категоријално постојање.
2004. палестински лидер Јасер Арафат умро у војној болници у Француској. Био је палестински архитекта, политичар и државник, председник Палестине, нобеловац
-Српска православна црква 11. новембра славиПреподобног Аврамија Затворника и Марију, преподобну мученицу Анастасију Римљанку и пеподобног мученика Тимотеја Есфигменског.