-12. децембра 1958. године упокојио се српски математичар, астроном и геофизичар Милутин Миланковић, научник светског угледа, творац најсавршенијег календара, оснивач Катедре небеске механике на Београдском универзитету, потпредседник Српске академије наука. Миланковић је уз Теслу и Пупина највеће име српске науке уопште. Грађевинску технику студирао је у Бечу, где је и докторирао. Био је професор теоријске физике, а бавио се и космичком физиком и геофизиком. У првом дјелу објављеном на француском језику „Математичка теорија термичких појава изазваних Сунчевом радијацијом” изложио је нову теорију распореда Сунчевих радијација на површини планета и тока климатских промена у геолошкој прошлости Земље. Његова реформа календара прихваћена је на Свеправославном конгресу цркава у Цариграду 1923. године. Творац је и теорије о померању Земљиних полова. Рођен је у Даљу, близу Осијека. Похађао је Бечки технолошки институт (Велику школу), гдје је дипломирао грађевину , а затим и стекао докторат из техничких наука 1904. године као први Србин. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од армираног бетона, у тадашњој Аустро-Угарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу а онда му је понуђена катедра примијењене математике на Београдском универзитету. Тек што се Миланковић доселио у Београд, услиједили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први свјетски рат.
–12. децембра 1539. године у Венецији је умро штампар Божидар Вуковић Подгоричанин. Рођен је у Ђулићима код Подгорице, у племићкој породици. Након искуства у Црнојевића штампарији, у Венецији је основао ћириличну штампарију. У том послу наслиједио га је син Вићенцо Вуковић. У штампарији Божидара Вуковића Подгоричанина, који је Црну Гору напустио заједно са Ђурђем Црнојевићем, изашло је девет књига у више издања. Претпоставља се да је био високи државни чиновник – логотет, односно главни писар и руководилац Државне канцеларије на двору Ивана Црнојевића на Цетињу. Божидар Вуковић казује за себе, да је отачаством из Подгорице. Божидар Вуковић је неуморно одржавао везе са поробљеним српским крајевима, нарочито са манастиром Милешевом и манастирима на Скадарском језеру. Његове књиге растурене су не само по српским црквама него су имале јаког утицаја и другдје на европском истоку, све до Балтика. Првенствено је штампао књиге религиозног садржаја, укупно девет њих. Штампајући за свој народ књиге Божидар Вуковић је истицао да њима жели да буде „христијаном на ползу“. Неуморно је стога, у њиховим предговорима и поговорима, понављао констатацију о оскудици и уништењу српских књига по манастирима и црквама, опустошеним од „иновјерних“. У том тестаменту он је остављао „манастирима на језеру Скадра… све оне књиге руком писане и све калупе за штампање, и ону опрему која се нађе за поменуту штампу, оловне форме и интаљиране фигуре (дрворезе) и све што буде.. .” Божидар Вуковић је сахрањен по сопственој жељи у манастиру пресвете Богородице на острву Старчева горица на Скадарском језеру. Његова спомен биста налази се у Подгорици.
–1958. преминуо српски правник и историчар Слободан Јовановић, професор Универзитета у Београду, предсједник Српске краљевске академије, најзначајнији српски правни писац и теоретичар државе у 20. вијеку. Под комунистичком владавином Јосипа Броза анатемисан је и прећуткиван је његов рад. У Лондону је у Другом свјетском рату 1942. и 1943. био предсједник емигрантске југословенске владе, а послије рата је у одсуству осуђен на 20 година робије на процесу Дражи Михаиловићу и умро је у емиграцији у Великој Британији. У свијету је био изузетно цијењен и сматран једним од највећих свјетских ауторитета у теорији уставног права, што илуструје и податак да му је француски предсједник Шарл де Гол послао Нацрт устава Пете републике, замоливши га да га проучи и оцијени. Написао је мноштво студија и расправа.
-1806. погинуо је Васа Чарапић, устанички војвода, чувени Змај од Авале. Био је српски војсковиђа и један од најзначајних људи Првог српског устанка. Рођен је 1770. године у Белом Потоку испод Авале. Његова породица пореклом је била из племена Кучи у Црној Гори, а занимљиво презиме добила је тако што је један од његових предака случајно убио пса неког Турчина, па је овај за откуп тражио 500 гроша. Када је скупио паре његов предак је новац, уместо у кеси послао у чарапи, па су прозвани Чарапићима. Као добровољац учествовао је у Кочиној крајини. У рату између Турске и Аустрије Васа се борио као добровољац против Турака. Ту је показао изузетно херојство, па је стекао и велики углед. Због тога је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Дахије су се спремале 1804. пред саму зиму да почну сечу српских кнезова, а Васа пошто сазна за то са још два Чарапића побеже на Авалу. Када су београдски Турци дошли у Бели Поток да га траже он их нападе и отера. Убрзо после тога Турци убише Васиног брата Марка Чарапића у селу Калуђерица. Тада је он спалио турски хан и одметнуо се у хајдуке. У планини је провео једну тешку зиму и једва је преживео. Окупио је око себе чету храбрих људи у борби против Турака. Име Васе Чарапића посебно се прочуло када је пресрео код Лештана Турке крџалије, са злогласним харамбашом Гушанцем на челу, разбио их и стекао велико благо. Све што је добио поделио је народу шаком и капом. Карађорђе се 1806. двоумио да ли да крене на Београд. Ипак, по наговору самог Чарапића, решио је да нападне. Остале старешине нису веровале да је могуће освојити Београд али Васа је добро познавао прилике и наговарао Карађорђа да ударе. Напад је почео у зору 29. новембра, муњевитим упадом Срба унутар зидина. Васа је са 3.000 својих војника напао шанац код Стамбол капије, отприлике код почетка Скадарске улице, а у часу када је трком кренуо ка Стамбол-капији и викнуо „За мном, браћо!“ турски куршум га је погодио у крста. Пренет је у Карађорђев шатор, где се за живот борио још два сата, а онда је издахнуо. Пред смрт позвао је брата Танасија и рекао да га сахрани у манастиру Раковица. Жеља му је испуњена, а по наредби краља Петра И читав век касније (1910) подигнут му је споменик. Београђани су у част јунака назвали улицу. Споменик Васи Чарапићу је управо на месту где је погинуо, недалеко од улице која добила име по њему.
-1806. у Првом српском устанку ослобођена београдска варош и Турци су потиснути у Калемегданску тврђаву, за шта је изузетно заслужан буљубаша Конда, родом из околине Јањине у Грчкој, прибјеглица из табора турског команданта града Алије Гушанца. Конда, Узун Мирко Апостоловић и још петорица добровољаца пред зору неопажено су се пребацили преко бедема, убили турске стражаре код Сава-капије и устаницима отворили капију, што је било одлучујуће за исход битке. У вишечасовној бици за варош погинуло је око 300 Турака и 54 српска устаника. Увидјевши да је одбрана тврђаве безнадежна, Гушанац је побјегао низ Дунав 29. децембра, а 8. јануара 1807. предале су се снаге новог турског команданта Сулејман-паше и тако је Београд, послије 380 година, поново постао центар српске државе.
-1918. побједничка српска војска по завршетку Првог свјетског рата умарширала у Земун, чиме је окончана двовјековна владавина Хабсбуршке монархије српским крајевима сјеверно од Саве и Дунава.
-1873. у Србији је Законом о ковању сребрне монете уведен динар као новчана јединица. Србија је претходно приступила Новчаној конвенцији, коју су у Паризу 1865. потписале Француска, Белгија, Италија и Швајцарска. Динар је узет као назив за новчану јединицу пошто је тај назив постојао у средњовековној Србији још у XIII веку (за време краља Уроша).
-1896. Српско учитељско друштво у Београду основало Школски музеј, касније назван Педагошки музеј.
-1988. Отворен је Музеј звука у Београду. Музеј звука отворен је емитовањем снимка „Госпођице” Иве Андрића, у радиофонској адаптацији и режији Дарка Татића, у читаоници Одељења уметности Библиотеке града Београда. Утемељивачи Музеја били су Библиотека града Београда, Драмски програм Радио Београда и Југословенска кинотека, са циљем да се сачувају звучни записи историјске, уметничке, културне и друштвене вредности.
-1940. Југославија у Другом свјетском рату потписала са Мађарском уговор о ,,вјечном пријатељству”, који је Будимпешта погазила послије мање од пола године, окупиравши Бачку убрзо по агресији нацистичке Њемачке на Југославију у априлу 1941.
-1863. Рођен норвешки сликар Едвард Мунк, свјетски препознатљив по слици “Крик”. Његове слике су карактеристичне по експресивним облицима с облом упрошћеном контуром, који спајају архаичан лик нордијске усамљености с модерним алегоричним изразом психичке патње.
1915. Рођен амерички пјевач и филмски глумац италијанског поријекла Френсис Алберт Синатра, познат као Френк Синатра, који је свјетску славу стекао низом музичких хитова, попут пјесама “Странци у ноћи” и “Њујорк, Њујорк”. Познат је и по присним везама с најважнијим личностима у кључним центрима моћи америчког друштва, укључујући готово све предсједнике САД у другој половини 20. вијека и најмоћнијег мафијашког “кума” Лакија Лучана.
-Српска православна Црква 12. децембра слави светеи мученике Парамона и Филумена и светог Мардарија љешанско-либертивилског.
Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на редовном заседању маја 2015. године владика Мардарије Ускоковић, први српски Епископ амерички, прибројан је Сабору светих и молитвено се прославља 12. децембра на дан упокојења. Целокупан живот Светог Мардарија од дечачких дана, када је као средњошколац долазио у Саборну цркву као да је био одговор на литургијски возглас „Светиње светима“ којим се свештеник обраћа верном народу, и нама данас, позивајући да приступимо светој тајни причешћа. Позив на светост ради заједнице са Светим, на живот за Христа и у Христу одредио је његов живот. Будући Светитељ Мардарије, први епископ Православне српске епархије у Америци, родио се 2. новембра 1889. године у кршевитом селу Корнет које се налази у суровој природи Љешанске нахије у Црној Гори. Мардаријев отац се звао Петар (Перо), а мајка Јела која је била из познате куће Божовића. Петар је у Црној Гори био уважени начелник Љешанске области (нахије) и племенски капетан, дични представник моралне снаге своје Српске Православне Цркве и породице Ускоковић, једне од најугледнијих породица у Љешанској нахији, која се вековима одликовала чојством и јунаштвом. Овом свом, Богом изабраном чеду родитељи су на крштењу дали име Иван. Крштен је у сеоској црквици посвећеној Светом Ђорђу, у чијој је непосредној близини некада био простран и утврђен манастир, по предању из доба Немањића. На месту те древне светиње, чије зидине делимично постоје и данас, Иванови преци Ускоковићи су свили своје домове.
