-12. фебруара 1961. упокојио се српски пјесник Бранко Миљковић, лиричар снажног интелектуалног погледа на свијет, опсједнут драмом постојања и њеним филозофским аспектом. Почео је да пише као средњошколац и 1957. је објавио прву збирку пјесама ,,Узалуд је будим”. Надахнуто је преводио модерне руске и француске пјеснике. Бранко Миљковић је рођен у Нишу 29. јануара 1934. године. Године 1953. се преселио у Београд, у који је дошао са већ написаних стотинак песама, проводи наредних осам година покушавајући да се истакне у поетским круговима, пише песме и бори за њихово објављивање. Убрзо по доласку уписује се на Филозофски факултет и ствара пријатељства са другим песницима, Васком Попа, Иваном В. Лалићем…Млади Миљковић одбија чланство и асоцирање са партијом, што је резултирало у необјављивању његове поезије. Међутим, његов успех код младих је био очигледан и пет његових песама је објављено у познатом часопису Дело, чији је главни и одговорни уредник у то време био нико други до Оскар Давичо. Убрзо потом следи његова прва колекција песама 1956. године, под називом Узалуд је будим, и била је успех код публике као и код критичара. Песма је постала класик, и једна од најпознатијих његових песама. Према Миљковићу, он је једног дана посетио свог комшију у Нишу и видео на зиду слику његове преминуле сестре. Он се заљубио у слику са девојком, и у њено име написао ову песму, за коју је касније говорио да је тријумф песника и живота. Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа. Бранко Миљковић се крајем 1960. године преселио у Загреб, а већ 12. фебруара 1961. нађен је обешен на периферији Загреба. До данашњег дана је остало неразјашњено да ли је то било самоубиство или убиство.
Бранко Миљковић
Гроб на Ловћену
Али не, то још увек није време.
То је једно место
које препознајем у простору.
Мртве су горе одакле та реч дође.
Сфинго с птицом лажљивом уместо лица које свлада
тајна иза слепе маске. Рођење је једина нада.
Видим смеле мостове преко којих нема ко да прође.
Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо, крута
где провејава смрт и љубав не спасава.
Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава.
Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута.
Шта си птица или глас који лута
под дивљим небом где те песма оставила самог
на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо
где не постоји време, где једна светлост жута
негде у висини чува отисак твога лица.
Човече тајно феникс је једина истинска птица.
-1942. приликом бјекства из концентрационог логора у Црвеном крсту код Ниша, у Другом свјетском рату су у обрачуну с Нијемцима погинула 42 логораша, а 105 се докопало слободе. Њемци су за одмазду стријељали 850 људи. Кроз логор је током рата прошло око 30.000 људи, а више од 10.000 је стријељано на брду Бубањ.
-1863. Миша Анастасијевић поклонио српској влади здање за универзитет у Београду – данас Капетан-Мишино здање.
-1882. рођен српски сликар Љубомир Ивановић, пионир српске графике. Послије студија на Државној академији у Минхену био је професор Умјетничке школе у Београду. У српском сликарству је цртеж од помоћне сликарске дисциплине развио до самосталног умјетничког дјела. Његови изванредни реалистички цртежи, с мотивима из разних крајева наше земље, имају, осим умјетничке, и изузетну документарну вриједност.
-12. фебруара 1974. године у Москви је ухапшен руски писац Александар Солжењицин, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године. Наредног дана одузето му је совјетско држављанство и протјеран је из земље. У емиграцији је провео двије деценије. Имам две мисије у животу: да проговорим у име оних који су патили и страдали у совјетским логорима, и да откријем узроке совјетске трагедије, започете Фебруарском револуцијом 1917. године, претходницом Октобарске револуције, послије које ништа није било исто, говорио је велики руски писац, нобеловац и мислилац Александар Исајевич Солжењицин, Овај књижевни великан до краја живота остао је вјеран својим идеалима, због којих је и лично много пропатио. Његова култна дела “Један дан Ивана Денисовича” и ,,Архипелаг Гулаг” су свједочанства о окрутности совјетског режима након Другог свјетског рата, а говоре о присилним радним логорима за диседенте. Већина логораша били су невини људи, кажњени због неслагања са политичким режимом. Солжењицин је своје књиге писао “из прве руке” јер је 1945. године био осуђен на осам година робије, које је провео по Стаљиновим гулазима. И прије добијања Нобелове награде, 1970. године, а посебно послије ње, Солжењицин је, иако на слободи, био под непрестаном присмотром и притиском руских власти. Његова књижевна свједочанства о мрачним дјеловима руске историје и критика социјалистичке репресије нису биле по вољи ниједног режима. Дјела Солжењицина, баш као и он сам, била су осуђена на “саплитање” у сопственој земљи. И када је 1974. године протјеран из Русије у Западну Њемачку и одузето му држављанство, овај књижевни великан и најславнији дисидент увијек је са љубављу говорио о својој родној земљи. Русију је волио искрено и страствено, али је одбио да ћути на непочинства деспотског совјетског режима. Невјероватан политички и интелектуални тријумф Солжењицина био је у томе што се издигао из пакла логора да исприча причу у књигама такве моралне и документарне снаге каква није забележена у модерној историји.
Руски нобеловац Александар Солжењицин остао је упамћен у нашем народу и по писму подршке Србима који остају да живе на окупираној историјској земљи, покрајини Косово и Метохија: “У недавним тешким годинама ви сте већ претрпјели разарање и уништавање православних храмова, паљење српских школа и директно насиље и убијање. Нека вам Господ сачува храброст да останете и убудуће близу гробова својих ближњих”.
-1979. умро француски филмски режисер Жан Реноар, син сликара Огиста Реноара, творац поетског филмског реализма. У његовим филмовима су се мијешали сан и реалност, радост и туга свакидашњег живота. У складу с анархистичким односом спрам буржоаске хипокризије, пред Други свјетски рат је снимио неколико антиратних филмова, који су снажно утицали на духовно стање нације.
-1804. умро њемачки филозоф Имануел Кант, родоначелник њемачке класичне филозофије. Његово учење има три суштинска обиљежја: коперникански обрт, критицизам и примат практичног над теоријским умом. У знаку првог пошао је од претпоставке да се предмети морају управљати према сазнању, а не обрнуто, односно да су људске сазнајне моћи независне од искуства и да је човјек ,,законодавац природе”. Под другим је подразумијевао неопходност трансценденталног испитивања људских моћи у знаку питања ,,шта могу да знам” и ,,шта треба да чиним”. Примат практичног над теоријским умом извео је из немогућности да се ,,закони слободе” изведу из нужности, односно из “закона природе”, или ум из чулности и разума.
-1912. абдицирао посљедњи кинески цар из династије Манчу – Пу Ји, послије чега је Кина постала република с предсједником Сун Јат Сеном. Кад је Јапан 1932. од сјевероисточних кинеских провинција створио сателитску државу Манџуко, Пу Ји је “враћен” на пријесто, поставши марионета освајача. Послије Другог свјетског рата је осуђен, али пошто је на робији “схватио” грешку, помилован је и 1962. је постављен за члана Националног конгреса.
-1973. сјеверни Вијетнам током Вијетнамског рата пустио прву групу америчких ратних заробљеника.
-Српска православна црква 12. фебруара слави света три Јерарха, светитеље: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста
