
– 13. новембра 1813. године рођен је Петар II Петровић Његош, Ловћенски тајновидац, један од највећих српских пјесника и филозофа, владар Црне Горе и владика. Његошево најславније дјело Горски вијенац у Бечу је оцијењено као „манускрипт генијалног творца”. Друга његова важна дјела су Луча микрокозма, Огледало српско и Лажни цар Шћепан Мали. Као владара и реформатора, његови највеђи успјеси су увођење правичног опорезивања и увођење првих писаних закона базираних на обичајном праву у Црну Гору. Био је пропонент ослобођења и уједињења српског народа. Увео је модерне политичке концепте у живот Црне Горе. Након смрти је сахрањен у малој капели на врху Ловћена, коју су уништили Аустроугари у Првом свјетском рату. Касније су остаци пребачени у цетињски манастир а затим опет у новосаграђену капелу 1925. Ту капелу је дјеловањем комунистичких власти замијенио маузолеј Ивана Мештровићa 1974. Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра Првог, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш. Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар Први, његов стриц, узео га је к себи 1825. године у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Светковић и владичин секретар Јаков Цек. Средином те године, Раде је био послат у манастир Савину код Херцег Новог, где му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете. Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина. У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње. Стриц је, раније, за насљедника спремао Ђорђија Савова, Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волио војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Владика Петар га је за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827. Желио је да и Рада пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки. енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију. Послије стричеве смрти, 1831, Његош се закалуђерио врло млад и примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Године 1833. путовао је у Санкт Петербург, гдје је завладичен. Његош је био и вјерски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. Владика се у прољеће 1850. разболио од грудне болести (туберкулозе) којој је узалуд тражио изљечење у Италији, и од које је и преминуо 10. октобра 1851. године на Цетињу. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој посљедњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према сусједима а нарочито са Боком Которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћену.На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унијета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из Луче микрокозма. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“.
Боже драги, који све управљаш,
који сједиш на престол небесни
те могућним зажижеш погледом
сва свијетла кола у простору;
ти, који си развија прашину
испод твога трона свијетлога
и назва је твојим мировима,
те си прашак сваки оживио,
насија га умнијем сјеменом;
ти, те књигу држиш миробитну,
у коју су судбе уписате
мировима и умним тварима,
који се се милосно склонио
дјејателне оживит членове
малом мраву ка гордоме лафу, –
проведри ми више Горе Црне,
уклон’ од ње муње и громове
и смућени облак градоносни!
–13. новембра 1880. године амбасадори европских држава предали су Порти ултиматум да се Улцињ са цијелом околином до ријеке Бојане мирно и без отпора мора предати Црној Гори. На Берлинском конгресу нове границе Црне Горе кројила је Аустро-Угарска. Највише је оштећена у Приморју: остављен јој је само Бар са нешто обале, и то са донекле ограниченим суверенитетом; Спич је једноставно присвојила Аустро-Угарска. Улцињ са обалом и територијом до Бојане имао се вратити Турској, да би за то Црна Гора добила Подгорицу. За напуштање дијела Херцеговине, Црна Гора је у накнаду добила Плав и Гусиње, Аустро-Угарска је одбацила Црну Гору од крајева гдје живи српско становништво, а на исток је упутила управо толико колико је било потребно да се изроди директни сукоб између Црногораца и Албанаца. Криза око Плава и Гусиња претворила се у војну конфронтацију Црногораца и Албанаца. Црногорци су у октобру те године били у могућности да лако заузму Плав и Гусиње. Мисија мушира Мухтар-паше са петнаест батаљона низама тобоже у циљу да преда Плав и Гусиње – за праву сврху имала је моралну и материјалну потпору Албанцима. Турски магацини оружја, муниције и намирница стављени су на располагање војсци Албанске лиге. Али-паша гусињски имајући турску подршку, није хтио мирним путем да преда Плав и Гусиње књазу Николи. Ни књажева дипломатска активност није уродила плодом. Црногорска војска је под заповједништвом кучког војводе Марка Миљанова са брдским племенима Васојевића, Куча и Братоножића те борцима из Велике, Шекулара и Машнице, почела припреме да војно ослободи Плав и Гусиње. Битки на Новшићу је претходило турско обећање књазу Николи да ће Турци мирно предати Плав и Гусиње, због чега је књаз распустио половину црногорске војске, а остала половина је заузела одбрамбене позиције. У борбама на Новшићу бројчано надмоћнија Али-пашина војска потпомогнута турском војском и Албанцима из Пећи, Ругове и Албаније, војно је поразила црногорску војску. Као резултат ових догађаја Плав и Гусиње су остали ван граница Црне Горе. Црна Гора ће ослободити ове области у Првом балканском рату 1912. године. Кад су се напокон морали ријешити, Турци су Црногорцима без већих тешкоћа предали Улцињ са припадајућом територијом крајем новембра 1880. године. Послије тога ратне лађе европских сила разишле су се из Јадранског мора.
-1871. rођен је новинар и издавач Владислав Рибникар, оснивач листа „Политика”, њен први директор и главни уредник. Завршио је Филозофски факултет у Београду, у Паризу и Берлину радио је као дописник једног француског листа, а по повратку у Србију покренуо је „Политику”, чији се први број појавио 25. јануара 1904. године. Хроничари су забележили да је лист „мирним, озбиљним и одмереним тоном” одударао од тадашње штампе.
-1956. uпокојио се српски археолог Владимир Петковић, професор Београдског универзитета, члан Српске краљевске академије и управник Народног музеја у Београду, стручњак за српску средњовековну уметност. Био је уредник специјализованог часописа „Старинар” и први директор Археолошког института САНУ.
-1831. rођен шкотски физичар Џејмс Клерк Максвел, највећи теоријски физичар 19. вијека. У области електромагнетизма формулисао је Максвелове једначине, створио електромагнетску теорију свјетлости, дао теоријски основ радио-таласа и радио-технике, математички формулисао многе проналаске Мајкла Фарадеја, развио таласну теорију свјетлости и електромагнетску теорију етера.
-1868. uмро италијански композитор Ђоакино Антонио Росини, аутор 39 опера. Компоновао је у романтичарском стилу, духовито, спонтано и оригинално, с допадљивом мелодијом покретљивог ритма и изражајног оркестра.
-1899. uмро српски фотограф, графичар и литограф Анастас Јовановић, први српски фотограф, који је 1846. постао власник треће фото-камере у свијету. Као даровитог цртача кнез Милош Обреновић га је послао да студира дрворез и бакрорез у Бечу, гдје се упознао и с фотографијом. Захваљујући њему, сачувани су ликови многих истакнутих личности тог доба, али и обичних грађана и њихових породица. Дио његове заоставштине је и изванредна ,,Панорама Београда”.
-Српска православна црква 13. новембра слави Светe апостолe Стахијa, Амплијa, Урванa и други с њима, светог мученика Николу Хиоског и преподобне Спиридона и Никодима