-1904. упокојио се српски писац Јован Јовановић Змај, члан Српске краљевске академије. Гимназију је учио у Халашу и Братислави.
Пре медицине, коју је завршио у Пешти, студирао је права у Пешти, Прагу и Бечу. Радио је као лекар у Новом Саду, Панчеву, Сремским Kарловцима, Футогу, Београду, Загребу и Бечу, а у Београду је од 1890. до 1898. године био драматург Народног позоришта. Сјајан лиричар, према оцени књижевне критике „песнички израз духовног и душевног живота српског народа” у другој половини 19. века. Kао песник развијао се под утицајем српске народне поезије и лирике Бранка Радичевића. Осим лирике, написао је велики број родољубивих, као и политичко-сатиричних песама, а као дечји песник непревазиђен је у српској књижевности. Основао је и уређивао књижевни лист „Јавор”, сатиричне листове „Змај”, „Жижа”, „Стармали” и поучни дечји лист „Невен”, непревазиђен и по садржини и по уметничким и графичким решењима. Преводио је са руског, немачког, мађарског и енглеског.
-1986. упокојио се српски историчар Димитрије Богдановић, академик.
По образовању је био теолог и правник. Водио је Археографско одељење Народне библиотеке Србије и био је професор Филозофског факултета у Београду. Највише се бавио историјом старе српске књижевности и био је један од најбољих познавалаца српског средњовековља уопште, као и ранохришћанских списа. Веома плодан аутор.
-1894. рођена је Љубица Јанковић, српски етномузиколог, сарадник Етнографског института Српске академије наука и уметности и члан више међународних установа за изучавање народне културе.
Са сестром Даницом је прикупила и забележила око 900 народних игара с мелодијама, као и мноштво обичаја, што је публиковано у заједничком седмотомном делу „Народне игре”.
-1954. отворен Музеј Српске православне цркве у Београду. Музеј Српске православне цркве у Београду отворио је српски патријарх Викентије. Основни фонд Музеја чине: иконе, црквени текстил, метални литургијски предмети, рукописне и штампане богослужбене књиге, портрети, графика (дрворезне и бакрорезне плоче), привилегије, архивалије и друго. Посебна витрина посвећена је црквено-уметничким предметима руске провенијенције. Засебан простор у поставци говори о делима народног стваралаштва, а једна витрина је попуњена знацима архијерејског достојанства. Издвојене су и прве српске штампане књиге: Октоих (Осмогласник), прва српска инкунабула штампана 1493/94. године (изложено је фототипско издање Октоиха), и прва штампана књига у Београду Београдско четворојеванђеље из 1552. године. Поједини предмети, због свог значаја и димензија, засебно су изложени, и то: Плаштаница краља Милутина (XIII–XIV века) и дарохранилница, урађена као макета Манастира Раваница, из 1705. године.
-2017. УНЕСKО је у склопу програма „Човек и биосфера” уврстио Бачко Подунавље у листу светских резервата биосфере. Бачко Подунавље, природна ритско-мочварна целина изузетног значаја, обухвата 176.635 хектара на четири заштићена подручја, међу којима су резервати природе Горње Подунавље и Kарађорђево. На листи УНЕСKО-а налази се 669 резервата биосфере.
-1930. рођен Бора Костић, фудбалер, најбољи стрелац ,,Црвене звезде”, репрезентативац, освајач златне медаље на Олимпијским играма у Риму 1960.године. Умро је у Београду 10. јануара 2011
-1928. рођен аргентински револуционар Ернесто Че Гевара, који је постао симбол револуције у Јужној Америци, али и широм свијета, нарочито међу младима. Дипломирао је медицину у Буенос Ајресу 1953, потом отишао у Гватемалу, па у Мексико, гдје је упознао Фидела Кастра, са чијом експедицијом се 1956. искрцао на Кубу. Послије побједе револуције 1959, двије године касније, постао је министар привреде, а Кубу је напустио 1965, намјеравајући да у Боливији – гдје је убијен 1967. – поведе устанак за ослобођење Јужне Америке од доминације САД и домаће олигархије.
-1986. умро аргентински писац Хорхе Луис Борхес, један од највећих писаца 20. вијека, професор англосаксонске књижевности и критичар, директор Националне библиотеке у Буенос Ајресу, који је пресудно обиљежио хиспаноамеричку литературу и снажно утицао на многе писце у цијелом свијету. Интроспективног духа, енциклопедијски образован, маштар и сјајан зналац класичних језика и литературе и шекспиролог, творац је сасвим личног израза кратке приче којом говори о загонеткама постојања. Веома ироничан, често се позивао на псеудоисторијске изворе, што је дало посебну снагу његовим текстовима у којима се мијешају фантастика и реалност. Саоснивач је више авангардних књижевних гласила.
-1868. рођен Карл Ландштајнер, аустријски биолог и лекар, открио крвне групе и Рх фактор, нобеловац, датум његовог рођења обележава се као Светски дан добровољних давалаца крви
-Српска православна црква 14. јуна слави светог мученика Јустина Философа и преподобног Јустина Ћелијског.
Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице 7 априла 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава“ у Београду. Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај. Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници у Нишу све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, 31. децембра 1915 је замонашен у Скадру и добио монашко име Јустин. Похађао је затим Духовну академију у Петрограду. Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског универзитета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског универзитета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског. Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета, а затим је и ухапшен и затворен. У једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија манастира Ћелије ваљевске, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у свој манастир код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948, радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“. Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета. Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете а био је духовни отац покојном Митрополиту Амфилохију Радовићу. Упокојио се у Господу на Благовести 1979. године. Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. На свечаној литургији у Храму Светог Саве канонизован је заједно са свертим Симеоном Дајбабским 2. маја 2010. године.
