-1999. посљедњи југословенски војници, полицијске и паравојне снаге повукли се из Призрена.
– 15. маја 1767. године Шћепан Мали донио је акт о одвајању световне од црквене власти, који су подржали и прихватили сви главари Црне Горе по одлуци Општецрногорског збора. Шћепан Мали, владао је Црном Гором од 1767. до 1773. године, представљајући се као руски цар Петар III Романов. Вјерује се да је Шћепан био из Далмације одакле је дошао у Црну Гору. Био је травар и сматрали су га народним љекаром. Међутим, врло брзо за њим је кренула вијест да је заправо он руски цар Петар III који је успио да преживи завјеру и дође у Црну Гору. Као цар, Шћепан Мали учврстио је централну власт, сузбијајући племенску неслогу. Радио је на модернизацији земље и стварању услова за централизацију власти. Успио је да сузбије заваде међу црногорским племенима и строгим казнама да потисне крвну освету. Формира први стални суд, састављен од 12 племенских старјешина. Формира први стални оружани одред. Започео је изградњу путева и попис становништва и имовине. Уводи порез у натури и ради тога спроводи први попис у Црној Гори. Његове реформе, иако сузбијене након његове смрти, биле су основа на којој је даље радио владика Свети Петар Цетињски..
Неостварени сан лажног цара је био шири национални покрет Срба за ослобођење и уједињење.
– 15. маја 1804. године Вуколај Радоњић је и формално изабран за гувернадура Црне Горе. Гувернадурство у Црној Гори је успостављено одлуком млетачког дужда. Гувернадури су у почетку били нека врста посредника између Црне Горе и Млетачке Републике пошто су ове двије земље, као сусједи, имале сталне додире по разним питањима, нарочито о границама и трговини. Титуларни носиоци гувернадурства у Црној Гори били су они из племићке породице Радоњића. Они учествују на општим народним зборовима при рјешавању свих важних питања Црне Горе. Доносе пресуде у споровима разних племена и потписују одлуке главара донесене на зборовима и скупштинама. Позивају народне главаре и племена на устанак против Турака и води преписку са свим страним државама. О гувернадурској кући Радоњића сликовито говори један њихов грб који се налази у личној заоставштини породице Радоњић – Гувернадуровић из Котора.
-1862. обијесни турски војници код Чукур-чесме у Београду убили српског дјечака Саву, а затим и официра и тумача који су предводили српску патролу, што је запалило варницу сукоба. Турци су потом са Калемегдана – покушавајући да силом очувају позиције у Србији – три дана бомбардовали Београд. Код Чукур-чесме је подигнут споменик погинулом дјечаку, дјело српског вајара Симеона Роксандића
-1903. Скупштина Србије вратила Карађорђевиће на пријесто, изабравши за краља принца Петра Карађорђевића који је живио у изгнанству у Женеви. Избор је услиједио послије официрског ,,мајског преврата” 11. јуна 1903, у којем је убијен краљевски пар Александар Обреновић и Драга Машин. Петар Први Карађорђевић је потом крунисан у Саборној цркви у Београду и – према угледу на Немањиће – миропомазан у манастиру Жича. Његова владавина је обиљежена развојем парламентарне демократије у којој је политичко тежиште пренесено с двора на парламент, размахом тржишне економије који је убрзао привредни развој земље, културним напретком и слободом штампе.
-1910. српски студент права Богдан Жерајић убио се послије неуспјелог атентата у Сарајеву на поглавара окупиране Босне и Херцеговине аустроугарског генерала Маријана Варешанина. Његова жртва била је примјер за револуционарну националистичку омладину из покрета ,,Млада Босна”, која је 28. јуна 1914. организовала атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда.
-1848. Проглашена је Српска Војводина у Сремским Kарловцима
Скупштина представника 175 црквених општина војвођанских епархија, заједно с делегатима из Kнежевине Србије, која је претходно два дана раније изабрала митрополита Јосифа Рајачића за патријарха, а пуковника Стевана Шупљикца за војводу – прогласила је Српску Војводину. Скупштина је истакла право Срба у Аустрији (Угарској) на аутономни политички и културни развој.
-1907. упокојио се српски песник Милорад Митровић, аутор лирских песама, балада и романси, сатиричар и драмски писац. Дипломирао је на Правном факултету у Београду и као чиновник је радио у Ужицу, Чачку, Мионици, Смедереву и Kњажевцу. После преврата 1903. је постао секретар Апелационог суда у Београду.
-1914. упокојио се српски књижевни критичар и историчар књижевности Јован Скерлић, професор Београдског универзитета, члан Српске краљевске академије, најутицајнији критичар свог времена. Дипломирао је на Великој школи у Београду и докторирао у Лозани. Пресудно је утицао на српску литературу, борећи се за реализам и веродостојност књижевног дела. Прве радове објавио је у сатиричним и социјалистичким листовима, а затим се виспреном критиком, али често бескомпромисном и искључивом, оглашавао у „Српском књижевном гласнику“, који је од 1905. до 1907. уређивао са Павлом Поповићем, а потом сам до смрти.
-1933. рођен је Стојан Вујичић, српски литерата и публициста, једна од водећих личности српске заједнице у Мађарској. Рођен у Помазу, између Будимпеште и Сентандреје, деценијама је прикупљао старине важне за прошлост Срба у Мађарској од чега је настала поставка Српског православног црквеног музеја у Сентандреји. Дипломирао је Славистику у Будимпешти. Радио је на успостављању и изучавању културно-историјских веза Срба и Мађара.
-1948. почео са радом Ансамбл народних песама и игара Србије “Коло”
-1996. умрла америчка пјевачица Ела Фицџералд, некрунисана краљица џеза, савршене технике, изванредне импровизаторске имагинације и широког гласовног распона. Чувена је по скат дијалозима са великим џез музичарима – попут Луиса Армстронга, Ђука Елингтона и Вилијама Каунта Бејзија.
-Српска православна Црква 15. маја слави светог Атанасија Великог и светог Михаила
