
–15. новембра 2009. године упокојио се Патријарх српски Павле. Сахрањен је у манастиру Раковица уз присуство највиших државних функционера, црквених великодостојника и више хиљада грађана. Патријарх Павле (у свијету Гојко Стојчевић) рођен је 1914. године у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитеља. Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду. Послије тога услиједило је школовање у Сарајеву, а потом на Богословском факултету у Београду. За вријеме Другог свјетског рата радио је једно вријеме као вјероучитељ у Бањи Ковиљачи, у дому за дјецу избјеглу из Босне. Спасавајући једно дијете да се не удави у Дрини, Гојко се разболио и добио туберкулозу. Борећи се молитвом против болести, ипак се излијечио. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље Гојко је изрезбарио један крст који се и данас чува у овом манастиру. Послије периода искушеништва замонашен је 1948. године и добио име Павле. За Епископа рашко-призренског устоличен је 1957. године, у призренској Саборној цркви. Постдипломске студије на Богословском факултету је похађао у Атини. Као архијереј на Косову и Метохији провео је скоро 34 године. Било је то веома тешко вријеме за Србе и Српску Цркву. Обавјештавао је не само црквене органе већ и државну власт о нападима Албанаца на имовину Цркве, монахе па и сам српски народ који се исељавао. И сам са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу подносио је вријеђања, па и физичке нападе. О том времену сам Патријарх Павле је записао: „Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извјештаје Светом синоду јер они долазе и до руку свјетовне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негдје, на неком мјесту, пресуђено да више не буду српски”. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, гдје је повремено држао и предавања из црквеног пјевања и црквенословенског језика. Са косовским егзодусом, Богословија Светог Кирила и Методија из Призрена је привремено премјештена у Ниш, а сједиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као Рашко-призренски епископ свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је звање почасног доктора богословља. Објавио је монографију о манастиру Девичу. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примјерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. За вријеме од када је патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсјек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве. Покренуо је 1993. године у Београду Академију за умјетности и конзервацију, са неколико одсјека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава вјеронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.
-1752. Rођен је Ђорђе Петровић Kарађорђе, вођа Првог српског устанка. Kарађорђе је творац нововековне српске државе и родоначелник краљевске породице Kарађорђевић.
– 15. новембра 1912. године у току похода црногорских трупа на Скадар, краљ Никола је упутио писмо генералу Митру Мартиновићу у којем је, због могућих дипломатских рјешења која су у том тренутку била актуелна у вези судбине Скадра, сугерисао да се за напад припреми, али да га не изводи до друге наредбе. Објашњавајући околности у којима се одлучио за одлагање напада, краљ Никола је истакао да би у тренуцима када се преговара о дефинитивном миру, који од часа до часа може бити закључен, било грехота изгубити три-четири хиљаде људи због Скадра, који ће нам, саопштио је краљ Никола, припасти једним потезом пера. Уколико се то не деси, написао је краљ, напад остаје као већ планирана могућност. Опсада Скадра је била битка у Првом балканском рату у којој је црногорска уз помоћ српске војске, накратко преузела османлијско утврђење Скадар у Сјеверној Албанији. Црногорска војска је убрзо, под аустроугарским и италијанским притиском, била приморана да се повуче из Скадра, који је припао новоформираној Албанији. Црногорски план је био да се Скадар заузме на препад. Али, напредовање црногорске војске је било споро те је пред град дошла тек 28. октобра.
Напад је успорио и четвородневни одмор у Цијевни и Тузима након заузећа. То је отоманским снагама дало доста времена да организују одбрану. Црногорске снаге чак нијесу успјеле ни у потпуности да опколе град, тако да је под отоманском контролом остао пут за Драч, одакле су стизала појачања и намирнице за гарнизон. Турском гарнизону се прикључио и велики број високо мотивисаних албанских добровољаца. Пошто се број турске посаде попео на 18 хиљада људи, она је имала изгледа да се на дуже вријеме одупре Црногорцима. Пошто је наишао на јак отпор, краљ Никола је у новембру одлучио да Скадар мањим снагама задржи у опсади, а главнина да преузме продор ка југу Албаније, у правцу Медове и Љеша. За организовање општег напада на Скадар чекао се долазак Јанка Вукотића из Ђаковице и повратак Митра Мартиновића из Љеша. У Скадар, 12. новембра пристижу три табора нове турске војске и око 1.500 арбанашких добровољаца. Опсада Скадра 1913. године је најскупља битка, у историји Црне Горе. Најскупља и по уложеним средствима, и по дужини трајања, а највише по, изгубљеним људским животима.
-1929. Упокојио се српски архитекта Андра Стевановић, члан Српске краљевске академије, професор Велике школе и Београдског универзитета. Пројектовао је више монументалних грађевина, укључујући зграде Управе фондова (данас Народни музеј), Београдске задруге у Kарађорђевој, Српске краљевске академије (данас САНУ). Проучавао је стару српску црквену архитектуру и сакупио је значајну грађу за монографије о манастирима Грачаница, Kаленић, Дечани.
-1846. Рођен српски писац Јован Грчић – Миленко, сЛедбеник Бранка Радичевића, романтичарски пјесник познат као “фрушкогорски славуј”. Себи је додао име Миленко, по дјевојци Милени у коју је био заљубљен. Гимназију је учио у Новом Саду, Сегедину и Пожуну /Братислава/, почео студије медицине у Бечу, али се разболио од туберкулозе и у 29. години умро у родном Черевићу у Срему. У лирским пјесмама, лаких мелодичних стихова, изразио је непосредан доживљај природе. У осјећањима је романтичарски чедан и сентименталан, али је написао и више тзв. “простих пјесама”, по којима се сматра претечом реализма у српској поезији. У Бечу је 1896. објавио књигу “Песме”. Писао је и приповијетке и преводио Фридриха Шилера, Јохана Волфганга Гетеа и Хајнриха Хајнеа.
-1919. у Београду основано Удружење ликовних уметности, за председника изабран сликар Урош Предић. Ово Удружење је претеча Удружења ликовних умјетника Србије, основаног 4. новембра 1944. године
-1916. умро пољски писац Хенрик Сјенкјевич, добитник Нобелове награде за књижевност 1905, који је свјетску литерарну славу стекао историјским романима. Родио се 5. маја 1846. године у селу Воља Оксејска, на имању ујака, у источној Пољској. Породица му је припадала веома осиромашеном племству. Од давнина су у породици биле јаке књижевне традиције. Мали Сјенкијевич је желео да постане „витез“, томе га је учила лектира. Након тога је дошао Робинзон Крусо и жеља за далеким путовањима и непознатим местима. А онда је дошла лектира о Наполеону. Она је највише понела Сјенкијевича, као и одрасле пољаке скоро током целога 19. века. Хенрик је био други син – старији брат Казимир погинуо је као француски војник у француско-пруском рату.Како је детињство провео на селу сматра да је то имало пресудан утицај за његов каснији развој. Ту је упознао обичаје, навике и тежак живот пољског народа. Дела пољских писаца 16. и 17. века постала су малом Сјенкијевичу омиљена лектира, ту је осетио дах тих времена и добро научио језик те књижевности.Кретање у породичном круги развило је код дечака и склоност према прошлости, према ратницима и војницима, који су били обавијени копреном тајанствености и натприродности. Тако је слушао приче о брату свог деде, који је крајем 18. и почетком 19. века био истакнути војник, касније се истакао и као слободни зидар. На гробу је имао натпис „Овде лежи човек“.Сјенкјевич је био велики родољуб. Заклео се да ће увек бранити своју земљу ако буде била у опасности. Био је жељан будућности и света који ће обићи.Сјенкјевич је завршио филологију у Варшави, путовао по Немачкој, Француској и Енглеској и слао пољским новинама путописе потписане песудонимом Литвос (Литwос). Много тога је касније чуо о великим писцима попут Достојевског и Толстоја. Он је жудео за нечим новим, за нечим што још није у свету било откривено.Био је неизмерно популаран у Пољској. Године 1900. националним доприносима је скупљено довољно средстава да му се купи дворац у којем су живели његови преци.Умро је у Швајцарској 1916. године и та смрт га је омела у нечим што је хтео да оствари: да се врати у своју домовину и да покуша да спасе Пољску, ма у ком положају да се она налазила. Сјенкјевич је остао најбољи пољски прозаик друге половине XИX века. За роман „Quo vadis“ награђен је Нобеловом наградом за књижевност 1905.
-1492. шпански морепловац италијанског поријекла Кристофор Колумбо направио биљешку о употреби дувана међу америчким Индијанцима, што је први писани документ о тој биљци, која је убрзо освојила свијет.
-1738. рођен енглески астроном њемачког поријекла Фредерик Вилијам Хершел, који је 1781. открио Уран, седму планету Сунчевог система. Најприје је био музичар, али га је астрономија толико фасцинирала да је сам брусио огледала и конструисао телескопе. Послије открића Урана постао је члан, а потом предсједник Лондонског краљевског друштва. Открио је и два Уранова и два Сатурнова сателита. Проучавање маглина, двојних и многоструких звијезда, Млијечног пута и Сунчевог система донијело му је назив творца звјездане /стеларне/ астрономије.
-1891. рођен њемачки фелдмаршал Ервин Ромел, назван ,,Пустињска лисица”, који је као командант експедиционих снага нацистичке Њемачке у Другом свјетском рату 1941. и 1942. забиљежио више побједа над савезницима у сјеверној Африци, али је у децембру 1942. поражен у кључној бици код Ел Аламејна. Није успио да спријечи савезничко искрцавање у Нормандији у јуну 1944. Био је умијешан у неуспјели атентат на Адолфа Хитлера у јулу 1944, па је послије тога извршио самоубиство.
– Српска православна црква 15. новембра слави Светe мучениke Акиндина, Пигасија и други с њима, Преподобног Маркијана Кирског и свештеномученика Викторина епископа Патавског