
-16. јануара 1708. У манастиру Kрушедол, духовном средишту Срба у Угарској, одржан је први народно-црквени сабор, за митрополита је изабран Исаија Ђаковић.
-1927. Упокојио се српски географ Јован Цвијић, оснивач антропогеографије и геоморфологије у Србији и Српског географског друштва, професор и ректор Универзитета у Београду, председник Српске краљевске академије, почасни доктор париске Сорбоне и Kарловог универзитета у Прагу. Веома су значајни његови радови о морфологији и хидрографији Динарског крша и других крашких предела, тектоници и глацијацији планина Балканског полуострва, студије о Јадранском приморју, балктлинама и пољима, Шумадији и Панонском басену и о миграцијама југословенских народа. Одиграо је изузетну улогу као саветник српске делегације на мировним преговорима у Паризу (Версају) после Првог светског рата.
-2018. Мучки, с леђа, испред канцеларије своје странке у Косовској Митровици, убијен је Оливер Ивановић, машински инжењер, каратиста и међународни карате судија, председник Српског националног већа Косова и Метохије, државни секретар у Министарству за Косово и Метохију, председник Грађанске иницијативе “Слобода, демократија, правда“. Починиоци и налогодавци убиства нису откривени. Приштина је покренула судски процес против шесторо Срба, оптужница је промијењена већ трећи пут, али у њој такође нема ни имена убица, нити оних који су убиство наручили или наредили. У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено је оно нераскидиво: Косово и Метохија и Црна Гора, Косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио!
-1768. из штампарије Димитрија Теодосија у Венецији 1768. године изашао је „Славеносерпски магазин”, први српски књижевни часопис, који је тек недавно, после 250 година, преведен (са славеносрпског) на српски језик. У издању Центра за српске студије у Бањалуци часопис је припремио Душко Певуља, а превео Боривој Чалић.
-1918. умро Ристо Вукановић, сликар. Ристо Вукановић је рођен у Буговини код Требиња, одакле се, као и сви Херцеговци бременити талентом и амбицијама, из скромног завичаја отиснуо у свет. Основну школу је учио у Турн Северину у Румунији, а гимназију у Београду. Године 1890. као државни стипендиста уписао је Сликарску академију у Петрограду, а после годину дана је прешао у Минхен, где је наставио студије код Антона Ажбеа, а потом код Вагнера. Један је од најзначајнијих представника минхенске импресионистичке школе. Излагао је на свим тадашњим југословенским изложбама, а 1914. године је учествовао на изложби у Париском салону. После смрти Кирила Кутлика, Ристо је са својом женом Бетом, преузео инвентар његове уметничке школе и у њој наставу организовао на модерној основи. Године 1902. супружници Вукановићи сазидали су новцем који је Бета добила из Немачке, кућу у Капетан Мишиној улици бр. 13, која је имала двоструку намену. Била је то истовремено њихова породична кућа, али и седиште сликарске школе, као прва и једина кућа зидана са том сврхом. Из ове школе развила се касније Краљевска уметничка школа у Београду, а касније и Факултет примењених уметности.
-1924. у Хоргошу је рођен Александар Тишма, књижевник, академик. Завршио је Филозофски факултет и радио у Новом Саду, а био је дугогодишњи уредник едиције „Данас“ и Љетописа Матице српске. Писао је поезију и прозу, а у свом књижевном опусу био је заокупљен савременом тематиком, коју је обрађивао модерним изразом. За роман Употреба човека добио је 1977. године НИН-ову награду. Био је члан Војвођанске академије од њеног оснивања 1979, да би после њене интеграције 1992. постао и редован члан САНУ, а 2002. године постао је редовни члан Академије уметности у Берлину. Дела нашег великог књижевника превођена су на двадесетак светских језика, а сам је преводио са мађарског и немачког језика, па се тако у његовом преводу код нас појавила књига мађарског нобеловца Имре Кертесa под називом Бесудбинство. Александар Тишма је преминуо у Новом Саду 15. фебруара 2003. године.
-1908. у Београду је отворен хотел „Москва”, подигнут на Теразијама на месту где се раније налазила кафана „Велика Србија”. Здање у стилу сецесије пројектовали су српски архитекта Јован Илкић и група архитеката из Петрограда у Русији. Хотел је отворио лично краљ Петар I Kарађорђевић, уз музику дворског оркестра и присуство виђених гостију. Био је највећи и највиши архитектонски споменик Београда, за чији се изглед потрудио архитекта Јован Илкић, коме је управа осигуравајућег друштва „Росија”, за чије потребе је хотел и подигнут, поверила пројектовање палате. По смелости архитектонског израза и модерном обликовању, он је својом архитектуром допринео ликовном формирању Теразија као градског центра, а архитектуру Београда обогатио изузетном силуетом. „Москва” је одувек била састајалиште Београђана и њихових гостију. Овај хотел на Теразијама своју историјску привлачност дугује и једном неуобичајеном угођају – анимир оркестру, који деценијама свира искључиво класичну музику.
-1930. први пут изашао додатак Политике ,,Политика за дјецу”
-1547. Иван Грозни (Иван Васиљевич) крунисан за првог руског цара. Владао од 1533. до 1584. Године 1547. прогласио се за цара свих Руса. Познат по значајним реформама у Русији, али и окрутности према бољарима коју је примењивао у настојању да централизује власт и због убиства сина, због чега је добио назив Грозни. У почетку владавине преузео је мере које су допринеле развоју државе: Москва је постала државно и црквено средиште, реформисао је војску, долази до развоја штампарије и отварања Русије ка Европи. Иван Грозни је једна од најконтроверзнијих, као и најпознатијих фигура руске историје. Са једне стране је био прогресиван владар и експанзиониста, који је радио за добробит своје земље, док је паралелно са тим био бескрупулозни тиранин неуравнотежене нарави, склон импулсивним реакцијама, које су коштале његову земљу десетине хиљада живота. Иван Грозни је умро од последица тровања 1584. године, у својој 54. години. У тренутку смрти играо је шах.
-1605. објављен роман ,,Дон Кихот” Мигела де Сервантеса. Чак и ако никада у животу нисте узели у руке примерак романа „Оштроумни племић Дон Кихот од Манче“ Мигела де Сервантеса, прича о залуђеном племићу, његовом пуначком слуги и борби са ветрењачама вам је вероватно однекуд позната. Многи критичари, историчари и теоретичари књижевности сматрају Сервантесов роман првим правим примером модерног романа у историји књижевности. Као и сваки писац, Сервантес је у младости био приморан да пронађе редован посао како би се издржавао. Пре него што је доживео књижевну славу, једно време је, између осталог, радио и као порезник. У периоду између 1597. и 1602. године је због „честих математичких неправилности“ у пореским обрачунима два пута завршио у затвору. Претпоставља се да је управо за време боравка иза решетака добио идеју за причу која ће касније постати „Дон Кихот“. Пред крај другог тома „Дон Кихота“ Сервантес открива да је право име његовог јунака Алонсо Кихано. Име Алонсо позајмио је од Алонса де Кесаде Салазара, рођака Каталине де Салазар Паласиос, са којом је ступио у брак 1584. године. Верује се да Дон Кихот од Алонса није добио само име, већ и већину карактерних особина. Име „Кихот“ пак потиче од шпанског назива за тесан оклоп.
-395. пропало Римско царство
-Српска православна црква 16. јануара слави светог пророка Малахију и светог мученика Гордија