-17. фебруара 1871. рођен је Јован Дучић, српски песник, књижевник, правник, дипломата, први амбасадор у историји југословенске дипломатије и академик. Сматра се једним од најзначајнијих српских песника. Око датума његовог рођења постоје спорови, али Српска академија наука и уметности наводи да је то 17. фебруар 1871. године. Међутим, према последњим откривеним подацима из Протокола православне школе у Требињу, наводи се да је Дучић рођен 27. јуна 1873. године у Хрупјели код Требиња. После завршене трговачке школе из Требиња се преселио у Сарајево и 1888. године уписао се у учитељску школу, коју је 1891. године наставио у Сомбору, где је 1893. године положио учитељски испит. Средином 1899. године одлази у Женеву да студира Филозофско-историјски факултет. Одликован је Орденом Светог Саве четвртог реда, у Београду указом од 20. октобра 1904. године. Дипломирао је октобра 1906. године на друштвеним наукама. Прву збирку „Пјесме” у априлу 1901. године уредиле су му и објавиле колеге из „Зоре”. Године 1908. Српска књижевна задруга објављује другу Дучићеву књигу. После Првог светског рата Дучић је био наш представник у Лиги народа у Женеви. Дучић се упокојио на Благовести, 7. априла 1943. године, а сахрањен је на дан када је изашла његова последња збирка песама „Лирика” – 9. априла 1943. године у Гери, касније је пренет код манастира Св. Саве у Либертвилу. У јесен 2000. године његови посмртни остаци, уз све државне почасти, пренете су у родно Требиње.
Богу
Никад се нисам на те бацио каменом,
Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању…
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
Само за твојим жишком следио путању.
А од тебе се никад нисам одвајао,
Стога и не бех самац у дну свих осама…
Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.
-1843. упокојила се српска књижевница Еустахија Арсић, „прва славеносерпска списатељица”. Од најранијег образовања у родном Иригу васпитавана је у духу просвећености, што је уочљиво у њеном делу кроз које провејава дух 18. века. Интересовала се за природне науке и била је поборник школовања жена.
-1932. упокојио се Михајло Рашић, српски и југословенски генерал. Био је краљев ађутант, маршал двора и министар одбране Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Рођен је 13. јула 1858. године у Алексинцу од оца Петра и мајке Катарине. Након завршене реалке уписао се 1874. на Војну академију. У Другом српско-турском рату 1877. и 1878. године био је водник у 4. батерији Прве шумадијске дивизије. Његова јединица дејствовала је у смеру Пирота и Ниша. Учествовао је у борбама за ослобађање Грделичке клисуре и у ослобађању Врања. Војну академију завршио је 1880. године. У Првом светском рату добио је од јула 1914. године заповедништво над Комбинованом дивизијом 1. позива. Комбинована дивизија истакла се већ у првој српској победи у Церској бици. Постављен је за министра одбране у влади Николе Пашића до 1918. године. Био је и министар одбране у влади Стојана Протића, првој влади Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
-1942. на брду Бубањ код Ниша Немци су као одмазду због побуне у логору Црвени крст, стрељали преко 1000 Јевреја из Ниша, источне и јужне Србије. Концентрациони логор Ниш налазио су у магацинској згради коњичког пука „Милош Обилић”. Формиран је априла 1941. године за привремени смештај ратних заробљеника Југословенске краљевске војске. Од јуна 1941. године будући концентрациони логор за противнике Рајха има функцију затвора. Прво масовно стрељање логораша и затвореника извршено је у периоду од 16. до 20. фебруара 1942. године.
-1863. српски трговац и бродовласник Миша Анастасијевић поклонио држави зграду у Београду, познату као Капетан-Мишино здање. У писму Министарству просвјете је поручио да кућу уступа “свом отечеству” за смјештај “учених и просветних завода”. У њој се сада налази ректорат Београдског универзитета.
-1600. италијански филозоф, астроном и математичар Ђордано Бруно спаљен у Риму као јеретик, на основу пресуде римокатоличке инквизиције. Био је материјалиста, чије су теорије антиципирале модерну науку, страстан проповједник нових идеја о природи и пропагатор хелиоцентричног учења Николе Коперника. Развијао је идеју о бескрајности универзума и мноштву свјетова, чиме је интуитивно отишао даље од Коперника. Одбацивао је традиционалну геоцентричну астрономију, према којој је Земља центар свемира, ослањајући се, при томе, на “природну свјетлост људског ума”. Ни послије седам година тамнице није се одрекао својих идеја.
-1653. рођен италијански композитор и виолиниста Арканђело Корели, оснивач болоњске виолинске школе. Јединством емотивности и уравнотежене форме успоставио је равнотежу с обиљем барокних украса у својој музици, постигавши класичну смиреност. Знатно је утицао на Јохана Себастијана Баха. Дјела: 12 кончерта гроса, сонате за виолину, три сонате.
-1673. умро француски писац Жан Батист Поклен Молијер, један од највећих свјетских комедиографа, исте вечери пошто је играо у својој посљедњој комедији “Уображени болесник”. Послије крстарења 14 година с позоришном трупом у Паризу је до смрти водио позориште и писао комедије, у којима је обично играо главне улоге. Први већи успјех постигао је 1659. дјелом “Смијешне прециозе”. У више од 30 комада је генијално исмијавао мане друштва, сталешке предрасуде, поквареност аристократије и грамзивост буржоазије. Био је материјалиста и ватрени поборник златног правила ренесансе: “Управљати се према природи”.
-1856. умро њемачки писац јеврејског поријекла Хајнрих Хајне, један од највећих пјесника 19. вијека, чија је поезија – суптилног лиризма, искрених емоција и осјећајности пригушених иронијом – врхунско достигнуће романтизма. Послије студија права у Гетингену и путовања по Европи, напустио је Њемачку због сукоба с реакционарним снагама и отишао у Париз гдје је дјеловао као духовни посредник између Нијемаца и Француза: у прозној збирци “Салон” је обавјештавао Нијемце о духовним приликама у Француској. Његова поезија представља врхунско достигнуће њемачког романтизма.
-1909. умро индијански поглавица Гојатлај, познатији као Џеронимо, посљедњи поглавица племена Апачи који се предао америчкој војсци. Као вођа апачког племена Чирикахуа предводио је неколико индијанских устанака у покушају да се одупре геноциду владе САД над Индијанцима и њеној одлуци да преживјеле пресели и заточи у резерват у Аризони, али је 1886. био принуђен да се преда. Непосредно пред смрт у тврђави Форт Сил у Оклахоми издиктирао је аутобиографију “Џеронимо: његова лична прича”.
-Српска православна црква 17. фебруара слави преподобнog Исидорa Пелусиотa и преподобног Николаја
