-17. септембра 1834. године на Његошев позив, Црну Гору је први пут посјетио Вук Стефановић Караџић. Боравећи у Црној Гори, Вук је прикупљао фолклорну, језичку, лексичку и историјску грађу. Кад је срочио и потписао свој тестамент Петар II Петровић Његош је, поред осталог, написао и ово: „Хвала ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио…” У сјећањима и записима Његошевих савременика, међутим, није остало превише сигурних и јасних података о његовом лику, стасу и облику. У свим описима доминирају тврдње да је „пустињак цетињски” био веома висок и изузетне љепоте, а у народу је до данас сачувано поређење за мушку љепоту: „Лијеп и стасит к`о владика Раде…” Томе су свакако у знатној мјери допринијели управо записи и описи Његошевих савременика, оних са којима се сријетао по европским метрополама или су му долазили у посјету на Цетиње. Тако је Вук Караџић, након првог сусрета са Његошем у Бечу у писму Лукијану Мушицком поред осталог написао и ово: „Нема му још пуни двадесет година а већи је и љепши него икакав гранатир у Бечу!” Додао је уз то да је млади црногорски владика „можда највиши и најљепши човјек у Црној Гори…” Врхунац дивљења Његошу, његовој физичкој љепоти и духовној величини, представља, ипак оно што је о њему записао Љуба Ненадовић: „И кад на овом свијету нестане бријегова и људи, мени се чини још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика…”
-17. септембра 1385. године у бици код Берата између снага Балше II и турске војске, погинуо је Балша II, син Ђурђа Балшића. Након тога власт у Зети преузео је Ђурађ II Страцимировић Балшић а пријестоница му је била у Улцињу. Да би ојачао углед своје власти и лакше се одупро надирању Турака на Балкан, Ђурађ је ступио у тјешње везе са кнезом Лазаром и оженио се њиховом кћерком, Јеленом. Балшићи су повремено, мање или више, признавали власт цара Уроша и краља Вукашина, слиједећи њихову политику, али најчешће иступајући потпуно самостално.
-17. септембра 1905. рођен је српски писац Владан Десница. Рођен је у Задру у српској православној породици. Право и филозофију је студирао у Загребу и Паризу, до Другог светског рата био је адвокат. Директни је потомак легендарне личности српске епике Стојана Јанковића. Његова дела, дубоко интелектуална, најчешће приказују психолошке типове његове родне Далмације. Подаци о пореклу, животопису и уметничкој вредности Владана Деснице нису спорни, али је дилему чији је Десница књижевник разрешио својевремено господин Момчило Суботић, лекар у пензији. На питање чији је Десница писац, кажу да је одговор дао сам писац када је у писму председнику УКС Д. Јеремићу навео да духовно припада српској култури. То што су му на сахрани били тадашњи владика далматински Николај (Боца) и сви ученици и наставници богословије из Манастира Крка говори, према мишљењу доктора Суботића, и о његовој националној и верској припадности. Дворе Јанковића и Цркву Светог Георгија, у којој је сахрањен писац, девастирале су хрватске снаге током операције Масленица у јануару 1993. године.
-1933. утемељен је Вуков сабор, најстарија културна манифестација у Србији.
Све је почело 1933. године испред обновљене спомен-куће Вука Стефановића Kараџића. Од тада сваке недеље у септембру пред Малу Госпојину велики број људи се окупља у Вуком родном месту Тршићу како би одао почаст оцу савременог српског језика. Осамдесет и једну годину без прекида траје најстарија српска манифестација – Вуков сабор. Први сабори су се одржавали у дворишту Вукове куће и били су превасходно организовани од стране мештана. С временом је ова манифестација бивала све посећенија, па је простор за окупљање постао претесан за све људе који су хтели да присуствују сабору. Због тога је 1964. године организована масовна радна акција за проширење и уређење простора око Вукове куће. Тада сабор почиње да добија републички значај и постаје једна од најмасовнијих манифестација у Србији. Програми су сваке године бивали све разноврснији и богатији садржајем. Гусларска такмичења, говори беседника, позоришне представе, изложбе, округли столови и многи други културни и уметнички садржаји – неизоставни су део програма на сваком Вуковом сабору. Међутим, Тршић је данас место где се саборује 365 дана и чија су врата увек отворена за све људе који желе да нешто ново сазнају и науче
-17. септембра 1889. поводом 500 година од Косовске битке установљен је “Орден кнеза Лазара”, који су могли да носе само владар и пунољетни престолонасљедник.
-17. септембра 2006. вишe oд 97 oдстo грaђaнa Придњeстрoвљa глaсaлo зa нeзaвиснoст тe мoлдaвскe прoвинциje и њeнo припajaњe Русиjи.
-1908. рођен руски виолиниста и диригент Давид Фјодорович Ојстрах, један од највећих мајстора виолине у 20. вијеку. У родној Одеси је завршио конзерваторијум, а прославио се 1935. наградом на међународном виолинском такмичењу у Варшави и 1937. наградом ,,Исај” у Бриселу. Био је професор Московског конзерваторијума и с великим успјехом је наступао широм свијета.
-Српска православна црква 17. септембра слави светог свештеномученика Вавилу, пророка Мојсеја Боговица и свегог Петра Дабробосанског.
Светитељ из рода нашег српског свети Петар Дабробосански рођен је у Грахову, 1866. године. Хиротонисан је и устоличен у Мостару 1903. године. Постављен је краљевским указом 1920. год. за митрополита дабробосанског. По избијању 2. свјетског рата, савјетовано му је да се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: ,,Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подјелим, и према томе мора се са народом судбина дјелити и остати на своме мјесту. Ухапшен је 12. маја 1941. године и заточен у затвор “Беледија’, а 15. маја исте године отпремљен је у загребачки затвор ,,Керестинац” где је добио број 29781. Ту је обријан и одузета су му сва епископска обележја. После тешких мука одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). По сведочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за пељење цигле. Међутим, није искључена и верзија да је митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, где је мучки пострадао. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, митрополит дабробосански Петар проглашен је за свештеномученика и придружен осталим светима из српског рода и православне вјере.
