-19. децембра 1905. године је на Никољданској скупштини усвојен први Устав Црне Горе, којим је држава конституисана као уставна монархија. По том уставу Црна Гора је била уставна, али не и парламентарна монархија. Владе нијесу зависиле од скупштине већ од књаза, који је и даље имао право да их именује и смјењује. За првог предсједника уставне владе, књаз је именовао Лазара Мијушковића, који је након распуштања Уставотворне скупштине расписао изборе за редовну Законодавну скупштину. Избори су одржани у септембру 1906. године. Устав Књажевине Црне Горе, Никољдански устав, или званично Устав за Књажевину Црну Гору, први је историјски устав који је дјеловао на подручју Књажевине Црне Горе, а касније и Краљевине Црне Горе. Радња уставотворне скупштине свела се на примање устава акламацијом. Устав је садржао 222 члана који су се односили на облик владавине, државне симболе, организацију државне власти, вјероисповијест, избор чиновника, војну службу и грађанска права. Устав је јасно дефинисао грб и народне боје. У члану 38. и 39. Устава стоји: „Грб је Књажевине Црне Горе двоглави бијели орао са царском круном над орловскијем главама, са царскијем скриптом у десној, а са шаром у лијевој канџи. На прсима му је лав на црвеноме штиту. Народне су боје: црвена, плаветна и бијела.“ Иако је суд као институција био независан, први црногорски Устав књазу је оставио неограничену власт. Његов значај био је у томе што је започео уставни живот у Црној Гори јер су парламент и грађанске слободе убрзали либерални покрет.
-1944. Подгорица ослобођена у Другом светском рату. Тим поводом, 19. децембар проглашен је за Дан Подгорице. Ослобођење Подгорице у Другом свјетском рату извршила је Прва Бокељска Народно-ослободилачка ударна бригада. Том догађају, прЕтходило је протјеривање непријатељских снага са територија Даниловграда и Спужа. Ослобођење Подгорице почело је у ноћи између 17. и 18. децембра. У борбама за ослобођење Подгорице и околине, непријатељске снаге изгубиле су 221 војника, било их је рањено 152. Наши губици износе 42 мртва и 82 рањена. Заробљено је 87 непријатељских војника. Подгорица је четрдесетих година бројала око 16 хиљада становника. Подгорица је у Другом свјетском рату до темеља порушена, имала је преко 4 хиљаде жртава. Многе бомбе које су пале на Подгорицу, нису експлодирале и годинама након рата, налазе их градитељи широм града. Подгорица је након Другог свјетског рата добила изглед који није много личио на онај прије бомбардовања. 1992. године главном граду враћено је старо име – Подгорица.
– 1845. рођен је Никола Пашић, политичар и државник, председник Владе. Рођен је у сиромашној породици у Зајечару, био је значајна личност политичке сцене Србије током прве две деценије 20. века. Kада је 1878. године постао члан Народне скупштине, свој положај је искористио да, три године касније, оформи радикалну странку. Због планирања атентата на краља Милана, 1883. године осуђен је на смрт, па је побегао у Аустрију и тамо остао у изгнанству све до 1889. године.
–19. децембра 1875. године рођена je Милева Марић Ајнштајн, српска математичарка, прва жена Алберта Ајнштајна, једног од најгенијалнијих људи XX вијека. Милева Марић је рођена у Тителу и била је једина жена која је примљена на Државну политехничку школу у Цириху, и тек пета која је добила прилику да се образује у тој академској установи. Била је друга жена која је завршила цијеле студије на Одсјеку за математику и физику. Скоро четири године млађи Алберт и Милева су се упознали на факултету, а дружили су се у интернату гдје је она живјела. Свирала је клавир, а Алберт виолину. Међу њима се из пријатељства родила љубав. До конкретног закључка да ли је Милева Марић учествовала у Албертовим истраживањима поједини историчари долазе на основу писама које су једно другом слали. Из тих писама може се видјети да су они научне радове писали заједно, те да им је план био да створе и промовишу генијалног научника који ће обезбиједити егзистенцију за породицу. Доказ за ову тврдњу постоји у писмима које је Ајнштајн слао Милеви. У њима се могу прочитати бројне и њежне изјаве љубави, али и математички задаци чија је рјешења тражио управо од ње. С друге стране, Милевина писма су малобројна и некомплетна и један шири круг историчара сматра да су чак и цензурисана. Наиме, они тврде да су из њих избачени математички прорачуни и научне инструкције које је давала свом супругу. У тадашње вријеме било је веома ријетко, па чак и забрањено женама да учествују у научним истраживањима. У прилог овим тврдњама иду и чињенице да је Милева Марић током школовања на Универзитету у Хајделбергу проучавала фотоелектрични ефекат, а након тога и четверодимензионалну геометрију која је математичка база теорије релативитета. Оно због чега Ајнштајна данас сматрамо генијем јесу управо закључци о овим научним темама. Нобелову награду за физику он је добио за објашњење фотоелектричног ефекта.
-1863. рођен је српски писац Светолик Ранковић. По образовању био је теолог. Приповедао је о сеоском животу, а јунаци његових дела углавном су људи дубоко разочарани у живот. Најчешће је приказивао тамне стране распадања патријархалног света. Завршио је Духовну академију у Kијеву и био наставник веронауке у Kрагујевцу, Нишу и Београду и професор богословије у Београду. Написао је 25 приповедака, три романа, више стручних и политичких чланака и уџбеника и преводио је с руског.
-1882. откривен је споменик кнезу Михаилу испред зграде Народног музеја у Београду. На Св. Николу 1882. године на тадашњем Позоришном тргу у Београду окупило се мноштво света. На свечаној трибини били су краљ Милан Обреновић и краљица Наталија, председник Владе Милан Пироћанац, министар просвете Стојан Новаковић, министри, посланици, чланови Српског ученог друштва и др. Окупљене је поздравио министар Новаковић говорећи о делу пок. Kраља, а споменик је открио Милан Kујунџић-Абердар, политичар и књижевник. Аутор споменика је скулптор Енрико Паци, „душом Италијан, а срцем и одушевљењем Србин”. Изградња је коштала ондашњих 300 хиљада динара. Бронзани део споменика изливен је у познатој фабрици „Милер” у Минхену. За овај уметнички рад краљ Милан је архитекту Пација одликовао Орденом Таковског крста другог реда.
– 1741. умро руски поморац и истраживач данског поријекла Витус Беринг, на острву које је потом добило његово име. Пловећи уз Алеутска острва, доспио је 1728. са Алексејем Чириковом до Аљаске, откривши пут у Америку са западне стране, односно мореуз између Америке и Азије. Тај пролаз, који спаја Сјеверни ледени океан са Тихим океаном, назван је Берингов мореуз. На повратку је у мору, које је такође по њему добило име, претрпио бродолом и морао је да се искрца на до тада непознато острво.
-Српска православна Црква 19. децембра слави светог Николаја, архиепископа мирликијског чудотворца – Никољдан.
Свети Николај славни светитељ, слављен по цијеломе свијету. Јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога они посветише Богу. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: „Да не зна левица твоја што чини десница твоја“ (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: „Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан“. Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји и из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају. Био је одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходао међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 19. децембра 343. године. Још за живота сматран је светитељем. Заштитник је путника и најчешће је приказан као јахач на бијелом коњу. Славе га морнари и рибари, а код православних Срба је једна од најчешћих крсних слава. Често се каже да једна половина српског народа слави Никољдан док друга половина иде на славу. Свим свечарима срећан Никољдан а свим православним вјерницима срећан велики празник Светог Николе.
