– 20. децембра 1355. године, упокојио се српски цар Душан Немањић, син краља Стефана Дечанског, краљ Србије од 1331. до 1346, кад је у Скопљу крунисан за цара Срба, Грка и Арбанаса. Још за очеве владавине истакао се као војсковођа, а побједом над Бугарима у бици код Велбужда 1330. осујетио је Византију да посредством Бугарске истисне Србију из Македоније. Годину дана касније је, уз помоћ властеле, збацио оца и крунисао се за краља. Тежио је да створи државу која би у потпуности замијенила Византијско царство. У његово вријеме Србија је била на врхунцу моћи у економском, војном, политичком и културном погледу. Уз земље раније српске краљевине, царевина је обухватала Мачву, Захумље, Албанију, Епир, Тесалију, Акарнанију, Етолију и Македонију до Христопоља, изузев Солуна. Прерана смрт га је спријечила да од тих хетерогених заједница створи чврсту политичку цјелину. У Скопљу је 1349. објављен први дио “Душановог законика”, допуњен 1354. на Сабору у Серезу, један од најважнијих правних аката развијеног феудализма, не само у српској држави. Најјасније је од свих савременика схватио опасност од продирања Турака и настојао је да заједничком одбраном спријечи турска освајања, па је успоставио везе и са западним владарима, али план није остварен, највише због неразумијевања угарских владара.
Циљ му је био цариградски трон, царска круна и магија коју је она носила више од хиљаду година. Тог циља се није одрекао до самог краја свог бурног живота. Душан Силни, сматран је за “најбољег војника свога времена“. Био је рођени побједник, изузетна личност српске, али и европске историје, Цар и самодржац Срба и Грка, висок, прекрасног изгледа, гласовити војсковођа и најмоћнији владар тадашње Европе. Био је жестоког карактера, еруптивне природе, али је знао и да смирено остварује своје намјере. Умио је да буде суров, јер је такво било доба у којем је живио, и које није красила сентименталност. Образован, волио је луксуз, о чему свједоче записи многобројних дубровачких и млетачких трговаца. Душан је рођен у Србији, међутим, његово стварно мјесто рођења је Цариград, “зеница хришћанске вјере”, који је у сјећању младог српског принца остао упамћен као град ненадмашне љепоте, блиставих цркава, ушушкан у облацима опојног мириса најбољег пунтског тамјана, саздан од мрамора, злата и духа. Али, ти дани цариградског прогонства бацили су оловно тешку сјенку на дјечакову душу, очврснувши му карактер, не скаменивши му срце. У овом граду Душан ће први пут, као дијете, спознати себе, али и свој циљ, смисао живота – освајање Цариграда, тог ,,огњишта васељене”. Душан је имао тек 23 године, “висок и лијепог тијела, изнад многих људских синова, и страшан својим непријатељима”, ступио је снажно и одважно на европску историјску позорницу. Оженио се Јеленом, сестром новог бугарског владара. Душан је Јелену веома волио и поштовао. Био је далеко испред времена и у односу према жени, царици Јелени, коју је истински уважавао и чије је мишљење цијенио, не либећи се да то често и јавно истакне. Ниједна српска владарка из династије Немањића није имала толики утицај на двору, нити је толико истицана уз мужа као што је то био случај са царицом Јеленом. Душан је, прије него што се крунисао за цара, српску архиепископију дигао у ранг патријаршије…Крунисање Душаново био је најважнији догађај у српској средњевјековној историји. Душан је постао у”Христа Бога благовјерни цар”, а његова жена Јелена “благовјерна и христољубива царица царства и августа”. Њихов син Урош добија титулу краља. У доба експанзије и ширења царства он у Скопљу на празник Вазнесења Господњег 1349. године, доноси свој Законик, први и главни дио кодекса који данас препознајемо под именом Душанов законик. Његов Законик је једно од најзнаменитијих дјела, не само српског законодавства, већ и читаве српске културе. Сматра се и својеврсним уставом средњевјековне Србије. Као и његови славни претходници и Душан је одлучио да подигне своју задужбину. Диже манастир Светих Арханђела, недалеко од Призрена – посвећен арханђелима Михаилу, Гаврилу и Рафаилу – који је себи намијенио за гробницу. Душан је намјеравао да његова богомоља превазиђе све задужбине претходника. Један љетописац је записао да “не вјерује да Душановој задужбини има равне под Сунцем”. Такође, треба напоменути да је цар Душан први страни владар који је владао Атосом, Света Гора је била у саставу његовог царства. Цар Душан могао да промијени читаву историју Европе да није умро у 47.години живота, када је био на врхунцу моћи. Није успио да оствари сан, да освоји Цариград. У томе, као и у многим другим намјерама, спријечила га је прерана смрт. Душан је умро под нејасним околностима 20. децембра 1355. године, али се не зна гдје тачно. Његова смрт је донијела “велику жалост и плач србској земљи”. Царица Јелена је постала монахиња Јелисавета. Наслиједио га је син Урош који ће умријети 1371. године, када се и гаси лоза Немањића. Душан је спадао међу оне изузетне личности које су сматрале да само вјечност може да им заповиједа, а историја суди. Византију није освојио, али бесмртност јесте у памћењу свог народа, оставши у његовој свијести као светионик и недостижан идеал.
-1806. Срби се у Првом српском устанку с неколико топова неопажено пребацили на Велико ратно острво на Дунаву, одакле су почели да туку турско утврђење Доњи град у Београду. Командант турског гарнизона Алија Гушанац је у безизлазној ситуацији понудио предају, али је везир Сулејман-паша то одбио. Почетком јануара 1807. се ипак предао, уз услов да без оружја остане у Доњем граду, а два мјесеца касније је принуђен да преда и то посљедње турско упориште. Београд је био слободан све до поновне турске окупације 1813.
-1912. – У Лондону почела мировна конференција Турске и балканских земаља, послије побједа балканских савезника који су освојили готово све турске европске посједе. За успјех Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске пресудне су биле побједе Прве српске армије под командом престолонасљедника Александра Карађорђевића у Кумановској бици 23. и 24. октобра и у Битољској бици од 16. до 19. новембра 1912. над турском Вардарском армијом. На конференцији се Турска одрекла свих изгубљених територија, не пристајући једино да преда још неосвојени град Једрен. Због тога је Први балкански рат настављен почетком фебруара 1913. и послије нових турских пораза мировни уговор с Турском је склопљен 30. маја 1913. у Лондону.
-1974. умро српски вајар Ристо Стијовић, члан Српске академије наука и умјетности, умјетник фине линије и племените материје. Студије је почео на Умјетничкој школи у Београду, а послије преласка преко Албаније у Првом свјетском рату доспио је са српском војском на Крф, одакле је отишао у Марсеј, затим у Париз, гдје је студирао и излагао. Изградио је карактеристичан израз, заснован на затвореним упрошћеним волуменима, с тематиком женског акта или портрета и исказао је посебну склоност у обради ријетког и скупоцјеног дрвета. Аутор је многих споменика, изванредно стилизованих животиња и птица у камену, бронзи и дрвету.
-1982. умро српски композитор Милан Ристић, члан Српске академије наука и уметности. Студирао је у Београду, Паризу и Прагу. Био је ученик Милоја Милојевића и Јосипа Славенског. Дјела: девет симфонија, “Музика за камерни оркестар”, “Суита гиоцоса”, “Симфонијске варијације”, концерти за виолину, за клавир, за камерни оркестар, за кларинет, камерне, клавирске и вокалне композиције.
– 20. децембра 1795. године рођен је њемачки историчар Леополд фон Ранке, оснивач модерне грађанске историографије, професор Берлинског универзитета и члан Пруске академије наука. Бавио се углавном историјом западне Европе. Модерној историографији дао је три начела: треба писати „онако као што се догодило“; основа рада је у архивским истраживањима; историографија није само наука него и умјетност. Леополд фон Ранке je један од најпознатијих историчара свог доба, који је истраживао како настају државе и народи. Он је најприје објавио књигу “Српски устанак”, малу по обиму, али велику по дометима и одјецима. Та књига је привукла велику пажњу у Европи и допринијела да се њена јавност упозна са судбином малог, али храброг народа који је такође европски. Грађу за ту књигу добијао је Ранке од Вука Караџића. Познати историчар је својом књигом заиста показао како народ може устанком да изгради државу. Срби су, можда, од најстаријих времена очували обичаје који указују на тајанствену везу коју човjек, живјећи тако једноставним животом на њиви и ливади, види између себе и природе…”.Ранке је стекао неоспорно право на захвалност српског народа; његова је историја вјечити споменик ономе нараштају српском чије је напоре и жртве он онако симпатично описао, а да се нигдје о објективност не огријеши”.Краљ Милан је Леополда Ранкеа обдарио орденом Светог Саве.
-1944. објављен први број листа “Јединство”, намијењен читаоцима Аутономне Косовско-метохијске области. Од 1945. лист излази у Приштини, најприје једном седмично, а касније је постао дневник.
-1953. донијета одлука о установљењу НИН- ове награде за роман године
-1982. умро Артур Рубинштајн, амерички пијаниста, творац модерног пијанизма. Рубинштајн је био чудо од детета и свој први јавни наступ имао је већ са пет година. Студирао је у Варшави и Берлину., Рубинштајн је дебитовао у Берлину са тада славним виолинистом и диригентом Јозефом Јоакимом. Свирајући на концертним подијумима широм света дела Баха, Моцарта, Бетовена, Листа, а нарочито Шопена, Рубинштајн је демистификовао пијанистичку уметност, одбацујући тврдње да бити пијаниста значи водити аскетски живот. Мекан тон, богата интерпретативна имагинација, поштовање нотног текста и објективан приступ аутору и делу, карактеристике су његовог односа према музици коју је изводио. При крају живота, иако слеп, свирао је по сећању, готово до последњег дана, сачувавши тако њему својствену невероватну животну енергију и оптимизам.
-Српска православна Црква 20. децембра слави светог Амвросија и преподобног Григорија Горњачког. Свети Григорије горњачки био је поријеклом Србин. Оснивач Светогорског манастира светог Николаја, познатог због њега под именом Григоријата. На четврт сата од манастира налази се његова келија, гдје се у ћутању молио. Овај Божји човек упокојио се мирно 1406. године. Године 1761. био је велики пожар у манастиру Григоријату, којом приликом неки монаси узму његове мошти и пренесу у Србију. Данас се свете мошти Светог Григорија налазе у његовом манастиру Горњаку. За време Другог светског рата, због опасности од Немаца, оне су биле пренете у саборну цркву у Пожаревац, али су после рата опет враћене у Горњак.
