
-20. јануара 1876. На Цетињу одржана прва конференција Црвеног крста Црне Горе, основаног послије избијања Херцеговачког устанка против Турака.
-20. јануара 1921. упокојио се Живојин Мишић, српски и југословенски војвода, учесник свих ратова Србије од 1876. до 1918, један од најбриљантнијих војсковођа Првог свјетског рата. Војно образовање стекао је на Артиљеријској школи у Београду и аустријској Стрељачкој школи, а на Војној академији у Београду од 1898. до 1904. предавао је стратегију. На самом почетку своје четрдесетогодишње службе био је учесник српско-турских ратова (1876–1878) као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Такође је учествовао и у краткотрајном рату који се између Србије и Бугарске одиграо 1885. године. Пуних шест година, поред редовних дужности, предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909. године током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустроугарском. Написао је више војних дјела, укључујући “Стратегију”, објављену 1907.
-1945. преминуо је српски војвода Петар Бојовић, ослободилац Београда 1918, али је потом у граду којем је донио слободу – вољом режима Јосипа Броза, његовог ратног непријатеља у Првом свјетском рату – сахрањен без икаквих почасти. Као питомац Артиљеријске школе учествовао је у српско-турским ратовима од 1876. до 1878, а у српско-бугарском рату 1885. се истакао храброшћу. У Првом балканском рату 1912. и 1913. је као начелник Штаба Прве армије изузетно допринио побједама над Турцима у Кумановској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. пробио је бугарске положаје на Рајчанском риду, што је одлучило исход и Брегалничке битке и рата. У Првом свјетском рату командовао је Првом армијом 1914. у Церској бици и ослободио Шабац, а дужност није напустио ни послије рањавања. Послије мучког напада Бугара 1915, с неупоредиво слабијим снагама их је спријечио да продру на Косово, што је – уз потпору црногорске војске с другог бока – омогућило одступање српске армије преко Албаније. У јануару 1916. је, умјесто обољелог војводе Радомира Путника, постао начелник Штаба Врховне команде и организовао је пребацивање војске на Крф и у Бизерту, а од септембра до новембра 1916. руководио је офанзивом у којој су заузети Кајмакчалан и Битољ. Због неслагања са савезничком командом о ширини фронта додијељеног српској војсци, у априлу 1918. је смијењен и постављен за команданта Прве армије, која је послије пробоја Солунског фронта заузела Велес и Овче поље, код Куманова разоружала Бугаре, продужила гоњење бројчано јаче њемачке Друге армије и разбила је јужно од Ниша без помоћи савезника, који су заостали 200 километара. На челу Прве армије 1. новембра 1918. ослободио је Београд.Њемци војводу за све вријеме другог свјетског рата нијесу дирали; напротив, имали су дубоко поштовање према овом славном ратнику и њиховом противнику из Првог свјетског рата.
-1916. преминуо српски типографски радник Недељко Чабриновић, један од атентатора у Сарајеву 28. јуна 1914. на аустроугарског престолонасљедника надвојводу Франца Фердинанда, што су Аустро-Угарска и Њемачка искористиле да почну Први свјетски рат. Чабриновић – који је умро од посљедица тортуре у тамници у Терезину, око 60 километара сјеверно од Прага – бацио је на Фердинандов аутомобил бомбу која је промашила циљ, али је потом надвојводу хицима из револвера усмртио гимназијалац Гаврило Принцип. Пунољетни атентатори – учитељи Вељко Чубриловић и Данило Илић, осуђени су на смрт и објешени, а малољетници Принцип, Чабриновић и Трифко Грабеж осуђени су на робију, гђе су умрли, не дочекавши ратни пораз и распад Аустро-Угарске.
-1942. Dогодила се „Новосадска рација”. „Новосадска рација” је назив за погром који су мађарски фашисти Миклоша Хортија извршили над Србима и Јеврејима у Новом Саду током Другог светског рата. Рација је спроведена у Новом Саду и околним местима од 21. до 23. јануара 1942. године. Ова злочиначка акција је добро испланирана данима раније од највиших војно-полицијских фунционера тадашње фашистичке Мађарске, са чиме је био упозната и тадашња влада. За три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 2000 Новосађана. Укупан број несталих током погрома је око 4500 „неподобних” људи. Поред Срба и Јевреја, у рацији је убијен и један број припадника других етничких група, највећим делом Руса и Рома. Тридесет година након овог злочина на новосадском кеју је подигнут споменик жртвама Рације. Споменик је израдио Јован Солдатовић у висини 4 метра, на коме је написано на четири језика: српском, мађарском, словачком и хебрејском шта се десило крајем јануара 1942. године у овом граду. Скупштина града Новог Сада овај споменик је прогласила за споменик од изузетног значаја.
– 1861. рођен је српски вајар Ђорђе Јовановић, члан Српске краљевске академије, професор и директор Уметничке школе у Београду.
Архитектуру је студирао на Великој школи у Београду, а вајарство у Бечу, Минхену и Паризу. Израдио је бисте и медаље многих државника, војсковођа, научника и уметника и више јавних споменика: Kосовским јунацима у Kрушевцу, Милошу Обреновићу у Пожаревцу, Јосифу Панчићу и војводи Живојину Мишићу у Београду, Бранку Радичевићу у Сремским Kарловцима.
-1957. преминуо српски композитор, диригент и музички педагог Петар Kрстић, који је претежно компоновао на основама српске народне музике.
-1920. рођен је италијански филмски режисер и сценариста Федерико Фелини, један од највећих синеаста 20. вијека. Послије Другог свјетског рата, на почетку каријере, био је један од најистакнутијих представника неореалистичког филмског покрета, али је убрзо развио сопствени препознатљив стил, стварајући аутобиографске филмове непоновљивог шарма, у којима су људи често приказани у најбизарнијим ситуацијама, па је и израз “фелинијевски” скован да опише његов манир стварања филмских сновиђења и халуцинација у иначе уобичајеним околностима.
-Српска православна црква 20. јануара слави Сабор светог Јована Крститеља – Јовањдан.
Међу јеванђелским личностима које су окруживале Спаситеља Исуса Христа, личност светог Јована Крститеља заузима посебно мјесто, како по начину свога доласка у свијет, тако и по начину живота у свијету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се прије могао назвати анђелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човјеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свијету Онога кога је пророковао: Гле, јагње Божије које узима на себе грехе света! Рука Светог Јована Претече која је крстила Исуса Христа путовала је кроз вијекове од Јордана до Цариграда, Малте, Родоса, Петербурга, Сремских Карловаца, Београда, Острога, па до Цетиња, где и данас почива у Цетињском манастиру. Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу, док је дан после 20. јануар, посвећен спомену на Светог Јована Крститеља кога славимо још три пута: Прво и друго обретење главе светог Јована Крститеља је 8. марта, Рођење светог Јована Претече – Ивањдан 7. Јула и Усековање главе Светог Јована Крститеља 11. септембра.