1959. Генерална скупштина УН усвојила Декларацију о правима дјетета, којом су прокламована једнака права за сву дјецу, без обзира на расу, вјеру, поријекло и пол.
– 1847. упокојио се српски књижевник Јоаким Вујић, отац модерног српског позоришта. Бавио се преводилаштвом, глумом, писао је путописе, био је нека врста светског путника. Школовао се у родној Баји, Kалочи и Сегедину, лицеј и права учио је у Братислави. Познавао је читав низ страних језика. Прве представе приредио је у Пешти, Баји и Сегедину између 1813. и 1815. а у Земуну 1823. У тадашњој Kнежевини Србији је с прекидима боравио од 1833. до смрти и у Kрагујевцу и Београду је, као “књажевско-сербског театра директор”, основао 1834. и 1836. прве позоришне трупе. Био је противник језичке реформе Вука Kараџића као и готово сви учени Срби Вуковог времена.
–20. новембра 2020 године у 7:07 часова у Војној ковид болници „Kарабурма“ у Београду упокојио се у Господу Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић). Патријарх Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за професора Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора, октобра 1959. године, у манастиру Раковица, од Његове светости патријарха српског Германа прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истог месеца на дан Свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао, упућен је на постдипломске студије у Атину, а 1969. године је постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове светости патријарха српског са титулом епископа моравичког. Годину дана касније, 1975. године, изабран је за епископа нишког. На Светом архијерејском сабору Српске православне цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског. Чин устоличења светејшег архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској литургији у Саборном светоархангелском храму у Београду. ,,Вријеме и прилике мог избора и увођења у трон српских патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је српска црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје-рекао је Патријарх иринеј у приступној бесједи.
-1863. рођен српски писац Богдан Поповић, професор Универзитета у Београду, члан Српске краљевске академије, један од оснивача “Српског књижевног гласника” и творац “београдског књижевног стила”. Знатно је утицао на европеизацију српске књижевности уочи Првог свјетског рата. Објавио је “Антологију новије српске лирике” и већи број студија из књижевности и умјетности.
-20. новембра 1941. у Озринићима код Никшића рођен је Живко Николић, филмски редитељ и сценариста. Живко Николић је за собом оставио велики траг који је значајан не само за црногорску и југословенску, већ и за европску кинематографију. Филмски и телевизијски редитељ Живко Николић, био је јако везан за Црну Гору, њене људе, обичаје и традицију. Сам је говорио да ван Црне Горе и оног што из ње у себи носи, не би могао стваралачки да се орјентише. Рођен је у Озринићима код Никшића. Похађао је умјетничку школу у Херцег Новом а Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Уписао је глуму али се цијелог живота бавио режијом. Живко Николић је био истински достојанствен и веома храбар човјек. Често је био мета политичког естаблишмента и људи који су жељели да сачувају лажну представу о нама, коју је Живко вјешто рушио у својим филмовима. Живко је говорио да су на њега велики утицај извршили познати црногорски сликар Лубарда, као и Рембрант. Његово дјело је познато и ван граница нашег језика. Његов допринос црногорској кинематографији и култури је изузетан. Све што је икада снимио, снимио је на црногорском тлу, дубоко у себи носећи печат родних Озринића. Говорио је: “Човјек увијек носи печат завичаја, носи своје завичајно бреме, оптерећење. Стално има потребу да га се ослободи, а истовремено, без тог завичаја не би ништа значио. Јер, човјек који не воли свој завичај, не воли ни људе, не воли себе. Завичај је дјетињство. Отуда потреба да га сликамо, да га покажемо другим људима. Никада нећемо да се помиримо са чињеницом да завичај за друге људе нема оно значење и ону љубав као за нас”. Жалио се што су га неки оптуживали па је говорио: “Растужи ме што понекад видим да се поједини љуте што другачије сликам Црну Гору. Свако има право на своју Црну Гору, онакву како је осјећа и види, како је понио кад је први пут тај свијет угледао”. Живка Николића, редитеља бројних документарних и играних филмова, шири круг гледалаца памтиће по мноштву изузетних филмских и телевизијских остварења, док ће га критика запамтити као најсамосвојнијег и најоригиналнијег аутора. Потреба за љепотом истине тјерала га је на стварање, а имао је обичај да каже: “Откривати истину, то је у неку руку, додирнути љепоту”. Критичари сматрају да је филмски опус Живка Николића никао из митски издвојених предјела, из руралне црногорске традиције у којој је и вријеме на извјестан начин “окамењено” и обустављено – а ритуал је позорница на којој се безброј пута понавља драма појединачног људског живота. Фасцинација аутора обредима и митским насљеђем властите постојбине, је без сумње, дубока и трајна. За филмске јунаке је тражио обичне – мале људе. Говорио је: “Вјерујем да су те тамне слике малих људи ближе истини о човјеку. Мали човјек нуди непосреднију судбину. Ако уопште има великих људи… Велики људи су као фикција. Они су измишљени и појављују се као потреба “малих”.
-1910. преминуо руски писац и мислилац Лав Николајевич Толстој, великан свјетске књижевности који је посједовао огромну и оригиналну стваралачку снагу, одбивши претходно да се измири с Руском православном црквом која га је екскомуницирала. Прва дјела је написао на Кавказу, гдје се као добровољац борио против Турака. Послије Кримског рата, у којем је био официр, повукао се на имање у Јасну Пољану. Разобличавао је тешко друштвено стање у Русији, писао против бракова склопљених ради интереса, неправедних судова, рата, лицемерја цркве, експлоататорског племства, царског самодржавља и терора. Сликао је ненадмашно стравичну биједу сељака и све видове насиља. Због реалног приказивања живота долазио је у сукоб са властима и Црквом. Дјела: романи “Рат и мир”, “Ана Карењина”, “Васкрсење“ и друге…
-1894. преминуо руски композитор и пијаниста Антон Григорјевич Рубинштајн, оснивач Конзерваторијума у Петрограду, један од највећих пијаниста 19. вијека. Компоновао је опере, клавирске композиције, соло пјесме.
-1945. у Нирнбергу пред Међународним судом почело суђење њемачким ратним злочинцима у Другом свјетском рату, на којем је први пут у историји један међународни форум осудио агресију као злочин против човјечанства и казнио виновнике. Послије десет мјесеци, 12 њих је осуђено на смрт, тројица на доживотну робију, четворица на затвор од 10 до 20 година, а петорица су ослобођена.
-1602. рођен њемачки физичар и проналазач Ото фон Герике, који је први демонстрирао вакуум и приказао чувени експеримент о ваздушном притиску. Такође је изумио ваздушну пумпу, ваздушну вагу и барометар.
-1873. уједињени ривалски градови Будим и Пешта и тако је настала мађарска пријестоница Будимпешта.
–20. новембра 1616. године француски кардинал Ришеље је постао шеф дипломатије и министар рата. Он својим ликом и дјелом оличава прву синтезу епохе, синтезу између мантије и државе, коју је прије њега оличавало и низ ренесансних папа, но који нијесу водили експлицитну свјетовну, већ су водили „сакралну” државу, бивајући тиме само напола „модерни”, док је Ришеље модеран у правом смислу ријечи, служећи искључиво „државном разлогу” независно од цркве, отварајући тиме епоху значајних модерних државника.
-Српска православна црква 20. новембра слави света 33 мученика у Мелитини и преподобног Лазара.
