-1456. хришћанска војска под командом ердељског војводе Јаноша Хуњадија, који је у српској епици познат као Сибињанин Јанко, у одлучујућој бици, у којој су се посебно истакли српски одреди, потукла је Турке који су опколили Београд. Преживјели од око 150 000 Турака под вођством султана Мехмеда II Освајача сутрадан после битке, у којој је рањен и сам султан, одустали су од опсаде града. Београд су тада уз Србе бранили немачки, угарски и пољски крсташи. Значај хришћанске побједе, у којој је учествовао и српски деспот Ђурађ Бранковић, састоји се у привременом заустављању турских освајања и даљег продора ка Западној Европи. Побједу хришћана обиљежио је и губитак најзначајнијих бранилаца. Султан Мехмед II Освајач покренуо је велику војску са циљем да освоји Смедерево, пријестоницу српског деспота Ђурђа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско упориште на јужној граници. Тих дана се на небу појавила репата звијезда, ,,која досезаше до земље”. Ондашњи, сујеверни свијет сматрао је да ова појава, касније названа Халејева комета, доноси несрећу. Београду је у помоћ притекао Јанош Хуњади, уз кога су углавном били његови стари саборци, прекаљени борци и извјестан број најамника, чије је прикупљање помогао и српски деспот Ђурађ Бранковић, чије су снаге непосредно прије напада на Београд одољеле отоманској опсади Смедерева. Турску војску је предводио лично султан Мехмед II, а њена бројност се кретала од 100.000 до 160.000 војника. Број погинулих под Београдом који дају извори креће се од неколико хиљада до неколико десетина хиљада.
– 22. јула 1852. године у Венецији је умро француски војсковођа Огист Мармон. Као војвода од Рагузе прогласио је 1808. године анексију Дубровачке републике, а од 1809. до 1811. године био је генерални гувернер илирских провинција. Наредбом Наполеона, генерал Мармон постаје врховни командант армије у Холандији, а октобра 1805. године командант корпуса од око 20.000 људи те битно доприноси предаји Улма и побједи код Аустерлица. Послије битке код Улма Наполеон је без борбе ушао у Беч. Супротно садржају уговора из Братиславе, аустријске трупе предају Боку Которску руском адмиралу Сењавину, који се ту појавио са ескадром и копненим снагама. Та је афера уздрмала политичке и војне кругове тадашње Европе. Ево како је генерал Мармон видио Црну Гору:
„Близу Котора налази се Црна Гора, планинска тешко приступачна земља чије је становништво словенског поријекла, а исповиједа православну вјеру. Од најранијих времена ослободила се превласти турске Порте и скадарски је паша никад није успио покорити. Наполеон је захтијевао од генерала Мармона да се што прије и неизоставно састане са Светим Петром Цетињским. Свети Петар Цетињски био је у вези са Карађорђем Петровићем, коме је давао подршку за вријеме Првог српског устанка.Одликован је руским орденом Александра Невског. На Цетињу је у то вријеме боравио Санковски, руски дипломата и представник руског цара. Тај руски дипломата имао је велики утицај на владику за вријеме руске окупације Боке Которске и подстицао Црногорце и Бокеље на отпор Наполеону. Знајући утицај Санковског на владику, генерал Мармон је захтијевао од њега да посредује и наговори владику да се сретну у Котору. Владика је прихватио посредовање руског дипломате и дошао пред Котор.
,,Овај владика, красан човјек, снажна ума, стар око педест и пет година, владао је врло отмено и достојанствено. Његов позитивни и законски ауторитет мало је значио у његовој земљи, али је његов утицај био огроман написао је Мармон.
-1961. рођен је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије (Перић). Прво је од троје деце Радивоја и Радојке Перић, који су се после Другог светског рата из села Осиње крај Дервенте у Босни и Херцеговини доселили у Војводину. На крштењу је добио име Првослав. Основношколско образовање стекао је у Чуругу, а Гимназију у Новом Саду 1980. године. Похађао је студије археологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Убрзо је почео да студира и на Богословском факултету Српске Православне Цркве, на којем је и дипломирао 1987. године. 11. априла 1986. године, замонашио га је Владика бачки Иринеј (Буловић. У чин јеромонаха рукоположен је на Аранђеловдан 21. новембра 1990. године у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. Тада је постављен за игумана те свете обитељи. За Епископа јегарског, викара Епархије бачке, изабран је на заседању Светог Архијерејског Саборa 14. маја 1999. године. Хиротонисао га је Патријарх Павле (Стојчевић) у новосадској Саборној цркви 13. јуна 1999. године. За Митрополита загребачко-љубљанског изабран је на седници Светог Архијерејског Сабора 26. маја 2014. године. Патријарх Иринеј (Гавриловић) увео га је 13. јула исте године у митрополитски трон у храму Преображења Господњег у Загребу, на којем је Митрополит Порфирије наследио блаженопочившег Митрополита Јована (Павловића). Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен-храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског.
-1886. умро др Ђорђе Натошевић, лекар, професор и директор Српске гимназије у Новом Саду, надзорник свих српских школа у Аустро-Угарској, уредник и издавач првог српског педагошког листа ,,Школски лист”, први српски енигматски теоретичар, председник Матице српске
-356. п.н.е. рођен Александар Македонски, македонски краљ и војсковођа
-Српска православна црква 22. јула слави светог свештеномученика Панкратија, светог Теодора и свете новомученике Гламочке и Куленвакуфске.