
-23. јануара 2006. у жељезничкој несрећи на прузи Београд – Бар код Биоча, погинуло 47 путника, а више од 200 повређено. Воз је саобраћао на линији Подгорица-Бијело Поље. Машиновођа Слободан Дробњак је зауставио воз на Златици јер електрична кочница није радила. Дробњак и прегледач кола Петар Ракоњац су око поднева урадили проверу кочница и кренуо око 13:15. Дробњак је код Колашина примијетио да ваздух не пуни добро главне резервоаре, а на управљачком пулту ниједна сигнална сијалица није указивала на квар. У Братоножићима је зауставио воз, а како није могао да искључи главни прекидач, поставио је четири зауставне папучице да се воз не би сам покренуо и кренуо је да мобилним телефоном затражи помоћну локомотиву. Ипак, воз је сам кренуо, а Дробњак је ускочио у кабину и покушао да искључи главни прекидач. Воз се у тунелу нагнуо на десну страну и касније је искочио из шина. Несрећа се десила нешто после 4 сата поподне. До 20 сати су екипе превозиле повређене у подгоричку болницу, а тек после су превожени они којима није било спаса. Дежурне спасилачке службе су остале на лицу места у жељи да дођу до још најмање два тела, која су накнадно примећена, а заробљена у олупинама вагона. Жељезница Србије је понудила сву расположиву техничку подршку железници Црне Горе. Спашавање путника отежавао је јак ветар који је дувао у кањону Мораче.
-23. јануара 1916. у Kрфском каналу у Првом свјетском рату почело је сахрањивање српских војника у „Плаву гробницу”. После натчовечанских напора у гудурама данашње Албаније и додатне голготе од 160 километара пешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Kако није било довољно места на Kрфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да их сахрањују у мору. Према званичним али непотпуним подацима, јер сви умрли нису евидентирани, до 23. марта 1916. године у Kрфском каналу сахрањено је 4847 српских војника и официра. Постојао је обичај да сви наши бродови који пролазе Kрфским каналом застану како би одали почаст страдалим српским ратницима.
-1937. -прва група југословенских добровољаца приступила Интернационалним бригадама у Шпанском грађанском рату
-23. јануара 1883. краљ Милан Обреновић установио је Орден Светог Саве за заслуге у просвети, књижевности, цркви и лепим уметностима.
-1871. на Цетињу изашао први број недељног листа за политику и књижевност “Црногорац”
-1936. упокојио се српски теоретичар права Теодор Тарановски. Био је члан Српске краљевске академије и професор универзитета у Варшави, Петрограду, Харкову и Београду. У Србију је дошао након револуције у Русији. Највише се бавио историјом словенских права. Нека од његових дјела су: „Енциклопедија права”, „Увод у историју словенских права”, „Душанов законик и Душаново царство.
-1887. рођена позоришна глумица Живана-Жанка Стокић у Раброву. Глумица за коју је Бранислав Нушић, одушевљен њеним глумачким даром, написао већину својих женских улога. Жанкина биографија, или као што истичу театролози, један од најромантичнијих и најтрагичнијих животних романа. Путујућој позоришном трупи коју је предводио тада чувени Љубомир Рајичић Чврга, придружла се 1902. године. У почетку, њен једини задатак био је да статира. Уз Александра Гавриловића, првог српског љубавника на сцени, Жанка Стокић се у значајнијој улози први пут појавила као Тереза, у комаду “Брачна ноћ”. Заједнички рад наставили су у трупама Мана Петровића, Михајла Марковића, Димитрија Нишлића.
– Један од најзначајнијих уметника 20. века, каталонски и шпански надреалиста Салвадор Дали умро је 23. јануара 1989. године у родном мјесту Фигерасу, у кући-музеју, коју су изградили још за његова живота. Био је велики мајстор надреализма, а његова уметничка дела показала су да је био и један од најкреативнијих сликара свог времена. Овај славни сликар је читавог свог живота веровао у своју посебност. Једни су га сматрали генијем, док су други говорили о њему као поремећеном егоцентрику, чија дела немају никакву вредност.Мада су га шпански ликовни критичари увек сматрали за надобудног и неталентованог шарлатана, популарност и продајна цена његових дела непрестано су расли.Данас, светски колекционари плаћају милионе долара како би у својој колекцији имали бар једну Далијеву слику. Оно што Далија издваја од осталих уметника и што га чини посебним, јесте његова необична личност. Био је геније на граници лудила. Његове карактерне особине, егоцентричност, депресивност и мазохизам, јасно се виде у његовим делима. Осим што се бавио сликарством, сценографијом, дизајном, вајарством и филмом био је и писац. Међу многим уметницима који су ушли у свет надреализма он је постао један од најбољих представника тог покрета, тврдивши да је он сам био уметност и да је тако и живео. Између 1950. и 1970. године насликао је више дела са религиозним садржајем, а још увек га је занимала еротска тематика, посвећена жени Гали и тескобним успоменама на детињство. Остале су забиљежене његове ријечи: Не тежите савршенству, никада ге нећете достићи.
-1920. умро италијански сликар и вајар Амедео Модиљани, чија су дјела јединствена по препознатљивој издужености фигура. У Паризу је живио од 1906. и један је од најзначајнијих представника ,,Паришке школе”. Највише је сликао женске актове и портрете, а у младости се бавио и скулптуром.
-23. јануара 1922. године дата је прва ињекција инсулина у свијету. За ово епохално откриће Сир Фредерик Бантинг је заједно са професором Рихардом Маклаодом, директором Физиолошког завода у Торонту, у којем су истраживања обављена, добио 1923. године Нобелову награду, али не и професори Бест и Колип, што се сматра једном од највећих грешака које је Нобелова фондација учинила у својој преко сто година дугој историји постојања. Данас се инсулин производи као чисти људски инсулин технологијом рекомбинантне ДНК – дезоксирибонуклеинске киселине.
-Српска православна црква 23. јануара слави светог Григорија Ниског и преподобног Дометијана Митилинског