-1937. упокојио се Варнава (Росић), патријарх Српске православне цркве.
Патријарх Српски Варнава, чије је световно име било Петар рођен је у Пљевљима 10. септембра 1880. године. Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену 1899. године. Након шест година завршио је Духовну академију у Петрограду гдје је и замонашен 1905. Године. 1905. године јеромонах Варнава отпутовао је о руском трошку из Петрограда у Истанбул ради уписа у богословију на Халки. Примио је дужност свештеника при српском посланству. Епископ Варнава је хиротонисан 1910. године у Патријаршијском храму Светог великомученика Георгија у Цариграду. За време турске управе у Старој Србији епископ Варнава је стекао нарочите заслуге на буђењу и јачању српске националне свести у борби с бугарском и грчком пропагандом. По завршетку балканских ратова и ослобођењу Јужне Србије преузео је пуну управу над Велешко-дебарском епархијом. У Првом светском рату је морао да напусти Јужну Србију, где је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф. После рата, по жељи српске владе, отишао је у дипломатску мисију у Русију. За патријарха Српске православне цркве изабран је 1930. године. На челу Српске православне цркве налазио се свега седам година, од 1930. до 1937. године, као четрдесети патријарх. Показао се као постојан и чврст, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду 23. јула 1937. године. То се десило у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је привремено сахрањен у Цркви Светог Саве на Врачару. Његовом иницијативом започета је градња Храма Светог Саве на Врачару.
-1999. догодио се масакр над српским жетеоцима у Старом Грацку код Липљана на Косову и Метохији. Током жетве на својим њивама 23. јула 1999. године убијени су: Милован Јовановић, Јовица и Раде Живић, Андрија Одаловић, Слободан, Миле, Новица и Момир Јанићијевић, Станимир и Бошко Ђекић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепсић. Књижевник и новинар Живојин Ракочевић, директор Дома културе Грачаница, овим поводом је написао потресне стихове ,,Мирис дјеце“.
То је једна тешка неправда, која се по невиности људи и по томе што је злочин истражен и што се о њему све зна, сврстава у најапсурдније жртве нашег народа. С друге стране то су жртве којих се са посебним односом пијетета и светости сјећамо, са животном надом да ће правда достићи њихове убице које познајемо“, казао је Живојин Ракочевић.
Мјештанка овог села Момирка Чанковић, која и данас живи у Старом Грацком која је тада имала 29 година каже да је тај 23. јул обиљеживо њен и многе друге животе. Било је вријеме жетве и пошто смо данима од британског Кфора тражили пратњу да уђемо на њиве и да обавимо посао, а нисмо је добијали, ријешили смо да се сами организујемо. У то вријеме су се већ смјењивали озбиљни инциденти, бомбе и напади од стране Албанаца. Било је врло напето. Ипак, с обзиром да смо у селу имали два комбајна, пала је одлука да се крене у поље, али је договор био да се не ради после шест увече. У неко доба, још је био дан, комбајни су враћени у село и мислили смо да је све готово и да је опасност прошла“, присјећа се Момирка. Оно што је након тога услиједило, неће никада заборавити. Мјештани Драган Одаловић и Стеван Лалић пошли су да виде шта се дешава. На пољу су затекли трактор који је радио и на коме су била упаљена светла, а поред возила лежао је убијени Слободан Јанићијевић. Покушали су да добију централу Кфора у Липљану. Међутим, на централи је радио Албанац и упорно је спуштао слушалицу. Стеван је сео у ауто и отишао у Липљан. Обратио се првој патроли британског Кфора и рекао шта се десило. Патрола је дошла на наша поља и остала у шоку, прича Момирка. Породице су последње сазнале шта се десило и то тек када је Мајк Џексон, командант Кфора, дошао у село, а то је било око пола два ноћу. Ти јауци и лелеци били су стравични, присјећа се Момирка Чанковић.
Породице страдалих и даље чекају правду и надају се да ће починиоци бити пронађени. Специјално тужилаштво у Приштини у мају 2017. године обуставило је истрагу о овом злочину. Починиоци злочина нису пронађени иако је тадашњи цивилни администратор Бернар Кушнер дао гаранције и новчану понуду од милион тадашњих њемачких марака да ће преврнути сваки камен у потрази за налогодавцима и починиоцима. Злочин је, како мјештани упорно понављају, највећа мрља на лицу међународне војне Мисије Кфора и Унимка јер је почињен у њиховом присуству.
У Старом Грацку од близу 1.000 Херцеговаца које је почетком прошлог вијека населио краљ Александар опстало је у строгом центру села око 250 међу којима је 32 дјеце. Они ни на дан убиства не могу изаћи на мјесно гробље упалити свијеће и одати пошту родитељима јер је гробље, наводно, минирано.
-1914. аустроугарска је упутила ултиматум Србији, захтевајући одговор у року од 48 часова, окрививши је за атентат у којем је 28. јуна 1914. године у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник Франц Фердинанд.
Услови ултиматума били су понижавајући и унапред се рачунало да их Србија неће прихватити. Уз подршку Немачке, Беч је одлучио да Србију војно казни, највише због јачања њеног ауторитета у јужнословенским деловима Аустроугарске. У ноти је затражено објављивање изјаве у којој се индиректно признаје кривица за атентат, уклањање свих официра противника Аустроугарске и дозвола српске владе да аустроугарска полиција води истрагу на територији Србије. Српска влада је формулисала одговор који је, чак и према суду немачке дипломатије, био ремек-дело. Имајући у виду крајњу исцрпљеност балканским ратовима, српска влада је прихватила све захтеве осим да аустроугарски органи воде истрагу у Србији. Аустроугарска је то искористила да 28. јула 1914. године Србији објави рат, започевши тако Први светски рат.
-1892. рођен етиопски цар Хаиле Селасије Први, који је 1928. године, послије смрти Менелика именован за регента и краља, а 1930. је крунисан за цара Етиопије. Из земље је избјегао 1936, годину дана послије агресије фашистичке Италије. Вратио се 1941. и владао до 1974, кад је збачен у удару љевичарских официра. Вративши се на власт почео је да обнавља своју ратом погођену домовину. Највећа достигнућа су му аграрна реформa, еманципација робова те успоставање скупштине. Измијенио је Устав, Скупштина је добила одређене, али опет ограничене моћи, па је народ осјећао да то није довољно. Селасије је, након неуспјелог покушаја свргавања са пријестола, обећао економски развој и социјалне реформе. Поклонио је једну од својих палата да је користи универзитет у главном граду Етиопије, Адис Абеби. Током 1960-их година, Селасије је постао све више заузет спољним пословима. Бавећи се проблемима других земаља, занемаривао је проблеме властите државе: велика неједнакост у подјели добара, рурална неразвијеност, корупција власти, растућа инфлација, незапосленост и тешка суша на сјеверу. Студенти, радници и војници започели су серију штрајкова и демонстрација које су достигле врхунац септембра 1974. године када су оружане снаге свргнуле Селасија са престола a марксистички оријентисана војна хунта je преузела власт. Већина царске породице је била заточена у затвору у Адис Абеби. Шездесет бивших високих званичника царске власти стријељано је без суђења. Mонархија је укинута, а Етиопија проглашена републиком. Августа 1975. године Хајле Селасије I умире. Његови посмртни остаци су пронађени 1992. године испод бетонске плоче у бившој царској палати. Године 2000. приређена му је царска сахрана у организацији Етиопске православне цркве.
-1916. умро шкотски хемичар Вилијам Ремзи, добитник Нобелове награде за хемију 1904. Испитивао је молекуларни састав чистих течности и открио гасове хелијум, аргон, криптон, неон и ксенон. Доказао је да се хелијум ствара приликом радиоактивног распадања радијума.
-1757. умро италијански композитор Доменико Скарлати, виртуоз на чембалу. Компоновао је више од 500 клавирских соната, употребљавајући нове технике с бриљантним резултатима. Творац је такозваног Скарлатијевог сонатног облика – чувених соната за чембало у једном ставу. Развио је богату чембалистичку технику и утицао на клавирске композиторе, посебно у Шпанији и Енглеској.
-Српска православна црква 23. јула слави светих 45 мученика из Никопоља и преподобног Антонија Печерског.