-26. септембра 1371. године у бици на ријеци Марици, код Черномена, Турци су поразили српску војску браће Мрњавчевића, краља Вукашина и деспота Угљеше, који су у боју погинули. Била је то једна од важнијих битака у турском походу на Балкан.
О самом току битке данас се мало зна. На основу доступних извора изгледа да су Турци напали преко ноћи и српску војску затекли неспремну. Покољ који се затим догодио код Черномена на Марици скоро нико није преживио. Черномен се данас налази на самом сјеверу Грчке и зове се Орменио. У бој против Турака деспота Угљешу је подржао само брат, краљ Вукашин. Разједињена оновремена српска властела није се одазвала на позив Мрњавчевића да заједно стану на пут турским освајачима. Поред фактора изненађења, и ово се често наводи као разлог турске побједе. По много чему Маричка битка је била важнија од Косовске, иако је ова друга остала много више у свијести нашег народа. Турци који су били хиљаде километара удаљени од Срба одједном су се налазили у Македонији. Сви накнадни падови и освајања, територија данашње Румуније, Косова и Метохије, Црне Горе и Србије, почели су поразом на Марици. Битка на Марици била је почетак пропасти српског средњовјековног царства. Након смрти краља Вукашина њега је наслиједио син Марко, српској историји познатији као Краљевић Марко. Он није успио да одбрани своје територије и недуго послије битке постао је турски вазал. Недуго послије битке, децембра исте године, умро је и цар Урош и тиме се угасила династија Немањића. Државу су разграбили обласни господари, а Турцима је био отворен пут ка Европи. Један од најбољих и уједно најстарији српски опис Маричке битке је назван Вријеме када су живи завидјели мртвима: „И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши слушаше ни очи видјеше. Просуше се Исмаилћани и полетјеше по свој земљи и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. Таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка свијета. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли.“
-1860. упокојио се српски књаз Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, књаз Србије од 1815. до 1839. и од 1858. године до смрти, родоначелник династије Обреновић
Борио се у Првом српском устанку, али се 1813. године предао Турцима после пропасти устанка и помогао им да умире буну Хаџи Продана Глигоријевића 1814, да би 1815. године у Такову дигао устанак у којем је потукао Турке. Споразумом са Марашли Али пашом добио је за Србију ограничену аутономију. Потом је, вешто користећи сукобљеност Русије и Османског царства, издејствовао султаново и међународно признање, што је крунисано хатишерифом из 1830. године, којим је Србији призната унутрашња самоуправа, а Милошу наследност књажевског достојанстваа.
1826. године рођен је Љубомир Ненадовић, аутор чувених путописа и један од најчитанијих српских писаца друге половине XIX вијека.
Љубомир Ненадовић је је познати српски књижевник и дипломата. Рођен је 1826. године у Бранковини код Ваљева. Отац му је био прота Матеја Ненадовић, чувени војвода из Првог српског устанка, а дјед кнез Алекса кога су дахије убиле 1804. године у сјечи кнезова. Школовао се у иностранству и по свему што је учинио за српску просвјету и културу често се пореди са Доситејом Обрадовићем. Написао је двије збирке пјесама а његово најважније дјело је путопис написан у облику писама и састављен од пет дјелова: ,,Писма из Швајцарске”, ,,Писма из Италије”, ,,Прва писма из Њемачке”, ,,Друга писма из Њемачке” и ,,Писма о Црногорцима”. Умро је у Ваљеву 1895. године. Његош који није био само обичан владар већ и духовни вођа свога народа, велики човјек и велики пјесник, је својим достојанственим понашањем, духовношћу и родољубивошћу одушевио Љубомира Ненадовића, путописца који га је срео током свог путовања по Италији. Сусрет са Његошем потпуно промијенио његове жеље и даљи ток његовог живота. Његош је постао његова опсесија, његов најважнији животни сапутник и центар свих дешавања. У својим писмима није га приказивао само као великог владара, пјесника и творца историје наше националне судбине, већ и као дивног човјека, карактерног, осјећајног и духовитог. Дивио се његовој чистој неисквареној души, бриљантном уму и великом духу. Описивао га је као тихог и веома замишљеног човјека са великим мислима који се не покорава ником и који је у сваком тренутку спреман да брани своју част, понос и углед. За Ненадовића Његош је био човјек који увјек зна шта хоће, поносан и горд владар који увијек држи главу високо, али никада не гледа међу звијезде и облаке. Његова гордост, понос и достојанство избили су на површину у тренутку када одбија да пољуби часне вериге у цркви Светог Петра уз ријечи: „Црногорци не љубе ланце“. Црногорски народ никад није подносио потчињеност, нити је икада у потпуности био покорен. За Његоша су ланци били симбол ропства и овим својим ставом и ријечима изреченим на светом мјесту он је показао своју чврст и непоколебљив карактер. Био је човјек који се из све снаге борио против неправде никада није савио главу, нити се предао. Љубомир Ненадовић упозно је Његоша у Напуљу марта 1851. године. То су били веома тешки дани за Његоша, јер се борио са сопственом болешћу и истовремено су га мучиле вијести о ситуацији у земљи Био је забринут за свој народ и обузет тешким мислима што није промакло оштром оку његовог сапутника Ненадовића. Не желећи да га напусти, одустао је од свог путовања за Рим, остао у Напуљу са владиком и са њим тешко болесним дочекао Васкрс.
Сазнавши за намјере Омер Паше Латаса, Његош га проклиње тешким ријечима – „да му српско зрно срце разнесе као и осталим потурченим пашама“ а на страшном суду жели му сусрет очи у очи са највећим српским јунаком Обилићем. Тада је из њега проговорио велики родољуб и праведник и заљубљеник у српску историју. За црногорског владику Милош Обилић је био прави херој и волио је да слуша пјесме о овом познатом српском јунаку.
-1852. рођен је српски писац Симо Матавуљ, члан Српске краљевске академије, један од најистакнутијих представника српског реализма
Писао је богатим и сочним језиком приповетке из живота родне Далмације, као и Београда, у којем је доцније живео. Имао је велики дар посматрања, као и способност живописног сликања и људи и њиховог окружења.
1893. рођен српски писац Милош Црњански, изузетан стилиста, вјероватно највећи ,,мађионичар ријечи” у српској литератури. Студирао је историју умјетности у Бечу, а дипломирао на Филозофском факултету у Београду. Радио је као професор и новинар, а од 1928. био је у дипломатској служби, у којој га је у Риму затекао Други свјетски рат, одакле је отишао у Лондон. Из емиграције се вратио у отаџбину 1965. У роману “Сеобе”, чији је први дио написао 1929. а други 1962, успио је да поетизује историјску визију инспирисану трагичним расијањем Срба, а да је не лиши чињеничне основе – роман је велика историјска фреска и поема о лутању и беспућу.
-1902. рођен је српски сликар, илустратор, графичар, ликовни критичар Михаило Петров, један од водећих уметника у Краљевини Југославији између два светска рата Био је професор Академије примењених уметности у Београду. Упамћене су његове бројне илустрације књига.
1892. рођена је руска пјесникиња Марина Ивановна Цветајева, чије је ђело веома значајно за развој тонског стиха, пјесничке синтаксе, циклуса, поеме, за унапређење жанра романтичарске драме филозофске оријентације и трагедије с античким мотивима, за стварање новог типа есеја-портрета. Пет година послије Октобарске револуције је емигрирала и до 1938. живјела је у Паризу, Берлину и Прагу. Послије повратка у отаџбину 1941. извршила је самоубиство.
1892. Споразум о успостављању специјалних и паралених односа између Републике Српске и Србије у Бањалуци потписали предсједници Драган Чавић и Борис Тадић, те премијери Милорад Додик и Војислав Коштуница.
-1815. руски цар Александар I, аустријски цар Фрањо И и пруски цар Фридрих ИИИ потписали уговор о савезу познат као ,,Света Алијанса”
1923. рођен је Милосав – Мија Алексић, позоришни, филмски и ТВ глумац
-1928. рођен др Милан Булајић, дипломата и публициста, оснивач и директор Музеја жртава геноцида, оснивач и председник Фонда за истраживање геноцида
-1945. умро Бела Барток, мађарски композитор
-1990. -умро Алберто Моравија (Пинкерле), италијански књижевник и новинар
1898. рођен је амерички композитор поријеклом руски Јеврејин Јакоб Гершвин, познат као Џорџ Гершвин, који је у класичну музику унио елементе фолклора, популарне музике, црначких духовних пјесама и блуза.
-Српска православна црква 26. Септембра слави светог свештеномученика Корнилија, Свете мученике Макровија и Гордијана и Свету мученицу Кетевану, преподобног Јеротеја и Претпразништво Воздвижења
