-27. маја 2004. главни и одговорни уредник подгоричког листа ,,Дан” Душко Јовановић убијен у Подгорици. – а до данас нису ухапшени они који су петнаестак минута прије поноћи, испалили смртоносне хице у њега испред редакције листа чији је оснивач. Правда ни до данас није стигла наручиоце тог злочина, а није расвијетљен ни мотив. Једини који је правоснажно осуђен за тај злочин је каратиста Дамир Мандић.
– 27. маја 1868. године у мостару је рођен Алекса Шантић. У родном граду је провео највећи део свог живота. Отац Ристо му је рано умро па је старање над њим преузео стриц. Имао је четири брата и двије сестре. Шантићева сестра Перса била је удата за песника и Алексиног пријатеља Светозара Ћоровића. Живео је у трговачкој породици у којој нису имали разумевања за његов таленат, па се, после завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани враћа у родни Мостар. Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао немачког песника Хајнриха Хајнеа.
Своју највећу песничку зрелост Шантић достиже између 1905. и 1910. године када су и настале његове најлепше песме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге а и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа. За његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта. У неким од својих најпотреснијих песама Шантић пева о патњи оних који заувек напуштају домовину и одлазе у туђи свет. Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа „Ми знамо судбу“ .
Љубавна поезија мостарског песника развила се под јаким утицајем муслиманске љубавне песме, севдалинке. Амбијент његових љубавних песама је амбијент башта, бехара, хамама, шедрвана,… Девојке које су у њима, појављују се окићене ђерданима, бајне су и изазовне, али ипак скривене лепоте. Таква је песма „Емина“, а дух те песме је толико погођен да је песма ушла у народ и пева се као севдалинка а само ретки знају да ју је Шантић написао. У љубавним песмама најчешћи мотив је чежња. Песник све своје драге посматра из прикрајка, па чежња најчешће прераста у тугу због неостварене љубави и промашености мушког живота.
Шантић је последњи песник вуковске ориjентациjе са модерниjом експресиjом. Неколико збирки песама – Пjесме, На старим огњиштима, показуjу песника снажне емоциjе, елегичног тона и мелодичног израза. Посебно се истичу родољубиве песме, с изразитом социjалном и националном нотом О класjе моjе, Остаjте овдје и друге.
Шантић је био је један од оснивача културног листа „Зора“, као и председник Српског пјевачког друштва „Гусле“. Ту је упознао и дружио се са познатим песницима тог доба: Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Османом Ђикићем…
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године. Алекса Шантић је умро од туберкулозе у Мостару 2. фебруара 1924. године.
Алекса Шантић
Ми знамо судбу
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи –
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo –
У својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
-1842. објављен устав Друштва србске словесности – претече Српске краљевске академије, односно Српске академије наука и умјетности – које су 1841. у Београду основали Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Уставом су дефинисани главни циљеви Друштва: усавршавање српског језика и ширење наука на српском језику. Први чланови Друштва били су још – осим предсједника, попечитеља министра просвјете Стефана Радичевића – Димитрије Исаиловић, Стефан Марковић, Јован Стејић, Сима Милутиновић – Сарајлија, Исидор Стојановић и Димитрије Тирол. Друштво је суспендовано у јануару 1864. године зато што је за чланове изабрало Ђузепа Гарибалдија, Николаја Чернишевског и Александра Херцена. Рад Друштва је обновљен у јулу 1864. под називом Србско учено дружтво, од новембра 1886. се назива Краљевско-српска академија, од 1887. Српска краљевска академија, а послије Другог свјетског рата и доласка комуниста на власт Српска академија наука и умјетности. Назив Српска академија наука и уметности установљен је 1960.
-1960. основан Завод за заштиту споменика културе Београда
-2015. Савјет безбједности УН усвојио Резолуцију 2222 којом се осуђује свако насиље и злоупотреба против новинара, медијских професионалаца и повезаног особља у ситуацији оружаних сукоба и позивају државе да испуне обавезе у погледу њихове заштите.
-1936. рођена Сенија – Сенка Велетанлић, певачица и филмска глумица
-1703. руски цар Петар Велики основао нову пријестоницу Русије на ушћу ријеке Неве у Балтичко море, названу Санкт Петербург. Мада су многи прорицали пропаст тог подухвата, израстао је велики и модеран град, пријестоницу Русије до 1918. Послије избијања Првог свјетског рата град је 1914. назван Петроград. Бољшевици су га 1924. године – послије Октобарске револуције, коју су 1917. почели у том граду и побједе у грађанском рату – преименовали у Лењинград, према надимку свог вође, а 1991. враћено му је име Санкт Петербург.
-1994. руски писац Александар Солжењицин се, послије двије деценије проедене у избјеглиштву, вратио у отаџбину.
-27. маја 1932. године рођен је амерички дипломата њемачког поријекла, Хенри Кисинџер, једна од водећих личности у послератној америчкој дипломатији, добитник Нобелове награде за мир 1973. године.
Био је заговорник реалне политике у међународним односима.
Када је почео грађански рат у Југославији у америчким медијима критиковао је став САД о признавању Босне и Херцеговине сматрајући тај став апсурдним. Апеловао је на западне званичнике да се не мијешају у рат између Срба и Хрвата јер је историја односа ова два народа дуга неколико вјекова и да они треба сами да се договоре. Такође је критиковао споразум у Рамбујеу за који је рекао да га у таквој форми не би прихватио ни један Србин, да је то била чиста провокација и да такав споразум уопште није смио да се нађе на столу за преговоре. Како год, када је бомбардовање почело сматрао је да ваздушни напади треба да се наставе јер би кредибилитет НАТО-а био доведен у питање уколико би се са тиме престало, али се чврсто залагао да се не предузима никаква копнена акција.
– 27. маја 1993. године у експлозији аутомобила-бомбе испред галерије Уфици у Фиренци пет особа је погинуло, а колекција галерије озбиљно оштећена. Галерија Уфици комплекс је зграда у Фиренци и спада у један од најстаријих и најугледнијих музеја умјетности на свијету.
Улазак Италије у Други свјетски рат нанио је озбиљне штете збиркама. Њемачке трупе су однијеле око три стотине дјела. Послије завршетка рата савезници су их покупили и вратили Италији. Само два човјека су током историје покушала да оскрнаве умјетничку збирку породице Медичи: то су били Наполеон Бонапарта и Адолф Хитлер. Галерију Уфици годишње посјети преко 1,5 милиона посјетилаца, а посјећеност константно биљежи раст.
-1840. умро италијански виртуоз на виолини и композитор Николо Паганини, чијој су вјештини савременици придавали магичне моћи. Обиљежио је виолинско мајсторство и литературу за тај инструмент свих епоха. Доста је компоновао, укључујући шест виолинских концерата, чувена 24 каприча за соло виолину, камерну музику.
-1910. умро њемачки бактериолог Роберт Кох, један од оснивача бактериологије, добитник Нобелове награде за медицину 1905. Открио је 1882. бацил туберкулозе, скинувши вео тајне с опаке болести која је косила у 19. вијеку. Изоловао је и бацио антракса и пронашао изазивача колере, епидемијске болести која је у средњем вијеку уништавала цијеле градове, испитивао је афричку спаваћу болест, тифус, маларију и први примијенио лијечење кинином.
-1878. рођена Исидора Данкан, америчка плесачица, зачетница модерног балета
-Српска православна Црква 27. маја слави свете мученике Исидора и Максима
