-2014. Крсна или породична слава уврштена је у Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, на основу одлуке одговарајућег Међувладиног комитета. То је први упис културних добара из Србије на ову листу. У ријечима Светог владике Николаја Велимировића крије се сва љепота и значај прослављања празника посвећених хришћанским светитељима, нарочито крсне славе: „Нико није тако њежно украсио хришћанске празнике као српски народ, који је , попут лепо изатканих ћилима, окитио дирљивим и лепим обичајима. Срби као нико воле и поштују светитеље, нарочито своје крсне славе. Заиста, као нико други на свијету“. У народу слава је народни црквени обичај. Примањем хришћанства Свети Сава је сугерисао свештеницима да не прогоне стара народна веровања и обичаје, већ да им дају хришћанска обележја. „Свака хришћанска породица је мала црква“, речи су апостола Павла на којима се темељи обичај православља крсне славе у српском народу. „Она је за нас Србе рођендан и имендан“ мисао је патријарха Павла. Kао што се сваки хришћански храм посвећује неком светитељу или догађају који се сматра његовима заштитником, свака српска породица ставља се под окриље једног свеца коме се као свом молитвеном заступнику обраћа, поштује га и слави. Она је израз захвалности Богу за благост постојања и молитвени чин божије снаге и љубави који сваки верник носи у себи. Kрсна слава је „црква православног дома“ спомен светога кроз чија дела се Бог појавио. То је празник сваке фамилије, дан када су њени чланови примили хришћанство. Тада се окупљају, мире и опраштају старе несугласице. То је молитвени чин захвалности Богу али и најјача спона међу генерацијама, најјачи печат трајања српског народа. У традицији и наслеђу хришћанског света Истока и Запада нема крсне славе. Она представља једну од главних одлика православља српскога стила и искуства на овим просторима хришћанске Европе. По феномену крсне славе српски народ је препознатљив и уважаван од целог хришћанског света. То је његов, савременим речником речено „високо маркирани бренд“ који снажно сведочи о његовом особеном хришћанском идентитету и дубоком поимању хришћанства и православља. Нема славе без свијеће, колача, жита (кољива), вина и славске иконе. Светлост свијеће симболише светлост науке Христове. Kолач се сматра телом Христовим и има исту симболику која постоји приликом обреда причешћа. Ћито или кољиво се кува и приноси у славу Божију у част светитеља који се слави, за здравље и напредак дома и његових укућана, као и за покој душа свих умрлих у том дому. Пшенично зрно у хришћанству је симбол вечног живота, смрти и васкрсења. Јер, када се сије , оно умире и клија, али из њега се рађа нови живот који доноси стоструки род. Виносимболише Христову крв и њиме се полива колач и жито. Вино представља начин остваривања заједништва у молитви и захвалност светитељу заштитнику. Икона је ликовна представа светитеља или догађаја који се обележава као крсна слава. У православљу она представља много више од слике или портрета. Целивајући икону, целивамо Бога. Окупљајући се око пламена славске свеће, жита и вина, под никад уснулим оком иконе заштитнице, српске породице су црпеле снагу и енергију да опстану. Слава је инспирација живота, гарант трајања и равнотеже духовне и материјалне сфере живота. Свети Николај Велимировић каже: „Хришћански свеци нису никакви измишљени богови, него стварне личности, који су као људи на земљи живели богоугодним животом, посветили се и у рај ушли. Они се моле Богу за нас на земљи, а Бог из љубави према њима – зато што су они показали своју љубав према Богу- испуњава им молитве за људе“. Захваљујући крсној слави српски народ је преживио и одолио бројним притисцима и искушењима. Између осталог турском ропству, прогонима и страдањима у току светских ратова као и полувековној насилној атеизацији. За славу као и за песму могло би се рећи: „Слава нас је одржала, њојзи хвала“. Зато, ако 1000 година у једној кући гори свећа ко нам даје право да је гасимо? Наша је обавеза али и част да је поштујемо и следимо традицију својих предака, због нас савременика и генерација које долазе. Kолико њежности, искрености, лепоте и доброте садржи. Међународни комитет за заштиту нематеријалног културног наслеђа 2014. године у Паризу на редовној седници донео је одлуку да се српска слава уврсти на светску листу нематеријалне баштине човечанства под заштитом Унеска. То је прво културно добро из Србије уписано на ту листу и од великог је значаја за српску културу.
-1989. у Херцег Новом преминуо Зуко Џумхур, карикатуриста и књижевник. Рођен је у Коњицу 1920. Апсолвирао је право и студирао на Академији ликовних уметности у Београду. Поред сликања, рано је почео да се бави и карикатуром, посебно политичком. Сарађивао је у “Борби”, НИН- у…, а најплодније године свог стваралаштва провео је у ,,Политици”. Као њен специјални извештач обишао је многе земље и објавио низ запажених репортажа. Објавио је књигу “Некролог једној чаршији” и књигу путописа “Писма из Азије”. Снимио је бројне путописне телевизијске емисије, потписујући их као аутор и водитељ. У сећању гледалаца најдуже је остала ТВ серија “Ходољубље”. Заједно са Момо Капором аутор је књиге “Зелена чоја Монтенегра”.
Питали су једном Зуха Џумхура: За Вас кажу да сте добар човјек?
-Није тачно. Апсолутно није тачно. У мени има зла макар колико и у другим људима. Оно где бих сам себи одао извјесно признање, то је ригорозна одлука, односно способност да контролишем себе и сопствено зло. У мени куљају љубомора, завист, подлост, порив за осветом, пропламсаји љуте мржње. Да их не контролишем, имали бисте посла с једним од најлошијих људи које сте икада упознали. Контрола, то је кључна ријеч.” –рекао о себи Зуко Џумхур.
-27. новембра 1968. године дошло је до масовних демонстрација Албанаца на Косову и Метохији на којима је захтијевано да ова јужна покрајина Србије добије статус републике. Основу су сачињавали студенти Приштинског универзитета, прије свега са Филозофског факултета. У зору 28. новембра дошло је до интервенције јединица југословенске војске и полиције, пред којим се окупљена маса растурила. Након великих демонстрација 1968. године, Албанци на КиМ су добили већу аутономију, укључујући и право на школовање на сопственом језику. Они су тражили нови Устав, одвајање и уједињење региона у којима живе Албанци, скандирало се Енверу Хоџи.Први знаци дестабилизације Југославије појавили су се на Косову и Метохији. Избијање албанског национализма и сепаратизма у прољеће 1981. године, означило је буђење уснулих национализама, фаталних по заједништво. Републике ће започети игру око Косова и Метохије. Насупрот раширеној пропаганди, албанска политичка елита је већ владала суверено на Косову и Метохији. Настављао се притисак на Србе, силовања, уништавање имовине, чак и убиства мотивисана националном мржњом. То је само ојачало исељавање Срба, које је у ствари трајало још од 1945. године и изазвало пад броја српског становништва на свега 13,2 %.
-27. новембра 1895. године отворен је колски пут од Ријеке Црнојевића до Вирпазара, који је био значајна увозно-извозна и трговачка саобраћајница. На Берлинском конгресу Црна Гора бива призната као независна држава. Наступа један од најдужих периода мира у Црној Гори. Те године Црна Гора није имала ни километар колског пута. Књаз Никола ангажује трогирског архитекту Јосипа Сладеа да пројектује путеве кроз Црну Гору. Први пројекат је био пут Цетиње – Крстац (граница Црне Горе и Аустро-Угарске) и даље према Котору. Једна од легенди каже да је Јосип био очаран љепотом књегиње Милене и њој у част изнад Котора стилизовао је слово М од низа серпентина.Изградња путева је настављена па је у Црној Гори до 1886. године у саобраћај пуштено додатних 36 километара пута. Овога пута повезано је Скадарско језеро са унутрашношћу. Не, није пут ишао ка Цетињу ту улогу је имао пут од Ријеке Црнојевића. Ова дионица пута је ишла на потезу Плавница – Подгорица – Даниловград.Од Ријеке Црнојевића до Плавнице се могло воденим путем. Једна од прича везаних за књаза Николу каже овако: по освајању Бара одржана је церемонија вјенчања Црне Горе са морем. На крају церемоније књаз Никола је бацио златну бурму у море ,,чиме је вјенчао Црну Гору са морем за сва времена”.
-1846. рођен је српски писац Јован Грчић Миленко, следбеник Бранка Радичевића, романтичарски песник познат као „фрушкогорски славуј”. Себи је додао име Миленко, по девојци Милени у коју је био заљубљен. Гимназију је учио у Новом Саду, Сегедину и Пожуну (данашњој Братислави). Kао стипендиста Матице српске студирао је медицину у Бечу, али се разболео од туберкулозе, вратио у родни Черевић у Срему, и у 29. години умро у манастиру Беочин. У лирским песмама, лаких мелодичних стихова, изразио је непосредан доживљај природе. У осећањима је романтичарски чедан и сентименталан, али је написао и више тзв. простих песама, по којима се сматра претечом реализма у српској поезији. У Бечу је 1869. године објавио „Песме”. Писао је и приповетке и преводио је Шилера, Гетеа, Хајнеа.
-8. п. н. е. умро римски писац Флак Квинт Хорације, највећи римски лирски пјесник, који се више од иједног грчког или римског пјесника одликовао разноврсношћу стихова /24 врсте/ и строфа /19/. Током боравка у Атини подробно је упознао грчку културу, филозофију и умјетност. Његов трезвени класицизам, хладне ироничне опсервације, артифицијелност и строги морални захтјеви, усклађени с естетском савршеношћу пјесме, имали су огроман утицај на римско, ранохришћанско и европско пјесништво.
-1701. рођен шведски физичар и астроном Андерс Целзијус, творац скале за мјерење топлоте – која је по њему добила име. Осматрао је сјеверну свјетлост и ефекте њених магнетних сметњи, обављао свјетлосна мјерења и испитивао метеоролошке појаве и Јупитерове сателите, али је пажњу научне јавности побудио тек изумом скале за мјерење топлоте. На њој је тачка кључања воде означена са 100, а тачка отапања леда с нула степени.
-1895. умро француски писац Александар Дима – Син, који је ударио темеље позоришне друштвене драме. Написао је 16 позоришних комада, укључујући драматизацију романа “Дама с камелијама”.
-1895. шведски фабрикант и проналазач динамита Алфред Нобел у Паризу написао тестамент којим је велико богатство завјештао за развој науке и литературе и борцима за мир. Предвидио је пет једнаких дијелова за награде – за физику, хемију, медицину, књижевност и мир. Умро је 1896, а награде су први пут додијељене 1901. “Награда треба да се дијеле без икаквих обзира на националност”, пише у тестаменту.
-Српска православна Црква 27. новембра слави светог апостола Филипа светог Григорија Паламу. На овај дан су иначе Божићне покладе али ове године то није случај с обзиром да је данас сриједа тако да су покладе вјерници обиљежили јуче. Према старом народном веровању, на овај дан требало би припремити богату вечеру и вечерати са својим укућанима јер сјутра почиње Божићни пост који ће трајати 40 дана до празника Рождества Христовог- Божића који славимо 7. јануара.
