-1876. Србија и Црна Гора објавиле рат Отоманском царству, јер нису могле да остану равнодушне када је неодрживо стање под Турцима изазвало устанак у Херцеговини, Босни, Рашкој области и Полимљу. Сматрало се да ће улазак Србије у рат бити увод у општи устанак на Балкану, али се то није догодило, јер је на интервенцију великих сила рат завршен, а на Берлинском конгресу 1878. и Србија и Црна Гора су међународно признате као независне државе.
-1913. изненадним ноћним нападом бугарске Четврте и Пете армије на српске положаје, чиме је изазван Други балкански рат, почела је Брегалничка битка, окончана 9. јула 1913. потпуним сломом Бугара. Послије огорчених борби на Овчем пољу, Прва и Трећа српска армија и Црногорска дивизија су у противнападу потисле Бугаре преко ријеке Брегалнице и пробиле њихов фронт на Рајчанском риду. Српски губици износили су око 16 600 људи, а бугарски више од 20.000. На напад против дотадашњег савезника у борби против Отоманског царства које су заједно протјерали с Балкана, Бугарску су подстакли Њемачка и Аустро-Угарска, јер Берлину и Бечу нису били у интересу јачање Србије и слога балканских држава. У рат на страни Србије укључиле су се Грчка и Румунија. Послије пораза Бугарска је капитулирала, а мировним уговором у Букурешту 10. августа 1913. утврђене су нове границе између балканских држава.
-30. јуна1853. године упокојио се у Бечу велики лирски пјесник младости, љубави и патриотског заноса српског романтизма Бранко Радичевић. Радичевић је био одушевљени присталица језичке реформе Вука Стефановића Караџића. Први је почео да пјева на народном језику и у духу српске народне поезије и песничким слободама означио продор у нову епоху. Песме су му пуне ведрине, виталности, жудње и уживања у природи, али и предосећаја сопствене смрти. Младост је провео у Карловцима, чије су лепоте, посебно Стражилово, биле његова лирска инспирација. У његовом стварачаштву истичу се песме ,,Ђачки растанак”, ,,Туга и опомена” и ,,Кад млидијах умрети”. Бранко Радичевић је умро у Бечу, где је студирао право и медицину. Његови посмртни остаци 1883. године пренети су из Беча у Сремске Карловце и сахрањени на Стражилову.
Бранко Радичевић – Петру Петровићу Његошу
(Владики црногорском)
Ој владико, Црној Гори главо
наша дико, наша веља славо!
Ево тебе једне књиге беле,
чеда мила моје крвце вреле, –
крвца врела, а чедо несташно,
на весеље свако је попашно,
а душа му и ноћу и дању:
сваку празну разбити лубању.
Ох, опрости, ако с права пута
кадикада млађано залута!
Та боље је спређа оберучке
него страга ударити мучке;
боље чедо и пређаволасто
нег’ богаљче и слепо и кљасто,
да уз туђи корак на’рамује,
да га туђа рука за’рањује!
-1938. умро српски писац, позоришни критичар и дипломата Милан Ракић, реформатор стиха и велики познавалац језика, члан Српске краљевске академије, предсједник Српског ПЕН клуба. Послије завршених студија права у Паризу, радио је у Београду као чиновник, а од 1904. био је у дипломатској служби. Ракић се 1903. појавио са збирком ,,Пјесме” као потпуно изграђен писац, мисаон и осјећајан, пјесник унутарњих немира и сукоба, чији је песимизам потиче из интелектуалног размишљања о пролазности свијета. Пјесмама – као што су ,,На Газиместану”, ,,Јефимија”, ,,Долап”, ,,Симонида” или ,,Искрена пјесма”, сврстао се у сам врх српске лирике 20. вијека. Његове позоришне критике израз су велике културе поузданог суда.
На Газименстану
Милан Ракић
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем
-1865. отворена прва болница у Београду – Болница вароши и округа Београд
-30. јуна 1908. године у источном Сибиру пао је метеор од чије се експлозије осјетило подрхтавање тла и у централној Европи. Више од 100 година послије најјаче експлозије забиљежене у историји, научници још увијек покушавају да открију што се тачно догодило. Вјерује се да је ватрена лопта била величине 50 до 100 метара. Уништила је око 2.000 квадратних километара тајге, сравнивши са земљом око 80 милиона дрвећа. Земља се тресла, а прозори пуцали у најближем граду удаљеном преко 60 километара. Како је тачан узрок експлозије био нејасан, ускоро су почеле да се појављују необичне алтернативне теорије. Неки су предлагали да је експлозија у Тунгуски била последица судара материје и антиматерије. У том случају долази до обостраног уништавања честица што емитује велику количину енергије. Други су пак тврдили како се радило о нуклеарној експлозији. А још необичнији предлог био је да се свемирски брод срушио док је покушавао да дође до залиха свјеже воде у Бајкалском језеру. Ниједна од ових теорија није доказана.
-Српска православна Црква 30. јуна слави свете мученике Мануила, Савела и Исмаила. Данас је прва недјеља по Духовима, Недјеља свих светих. Данас су и Петровске покладе. За православне вјернике сјутра ће почети Апостолски, Петровски пост који ће трајати до празника светих првоврховних апостола Петра и Павла- Петровдана који Српска правослвна црква слави 12. јула.
