Навршило се тридесет двије година од упокојења блаженог спомена Митрополита црногорско-приморског Данила (Дајковића) који је уснуо у Господу 14. септембра 1993. године на Цетињу, а сахрањен је 17. септембра у манастиру Острог.
Рођен је 19. октобра 1895. у селу Друшићи у Ријечкој нахији, а на крштењу је добио име Томо. Завршио је Богословско-учитељску школу 1915, а завршни испит зрелости положио је 1919. године, по окончању Првог свјетског рата.
Био је добровољац у Балканском и Првом свјетском рату, а узео је и видног учешћа приликом уједињења Црне Горе и Србије. У ђаконски и свештенички чин га је рукоположио Епископ захумско-рашки Кирило 1920. године. Службовао је на неколико парохија: друшићко-додошкој, кленичкој и кочанској, до 1930. године.
„По допуштењу Божијем“, као што он сам каже, 1928. године, у року од четрдесет дана, остао је без супруге Стане и троје дјеце: Петра, Марије и Милке. Остао му је само син Блажо, који ће живејти у Београду, а којега ће такође, већ остарели, Митрополит Данило надживјети и сахранити 1970. године.
Као удов свештеник постављен је 1930. за секретара Црквеног суда Епархије злетовско-струмичке, да би 1932. био пребачен на исту дужност у Епархију скопску. Пензионисан је као судија црквеног суда и архијерејски замјеник 1953. године.
Као пензионер је био једно вријеме и управник Патријаршијског двора у Београду. У чин протојереја је произведен 1946, а 1952. је одликован правом ношења напрсног крста. Студирао је двије године на Философском факултету у Скопљу, а Богословски факултет у Београду је завршио 1950. године.
Свети синод СПЦ га је изабрао за владику маја 1961. године, рукоположен је у јуну исте године, а већ на Петровдан устоличен је за митрополита црногорско-приморског. На челу Цркве у Црној Гори био је све до 1990, када је Св. архијерејски сабор СПЦ усвојио његову молбу и разрешио га дужности, у 95. години живота.
Упокојио се 14. септембра 1993. По свом личном завјештању, са Цетиња је преко родног села Друшића и Ријеке Црнојевића пренесен до Острога, гдје је још за живота одредио да му буде гроб и подигао споменик. Сахрањен је 17. септембра. Опијело су служили Патријарх српски Павле, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ будимски Данило, Епископ западно-амерички Хризостом и викарни Епископ тетовски Јован, са бројним свештенством.
Старог су Митрополита испратиле многе угледне личности из јавног и културног живота, као и многобројни народ, који је он љубављу и пажњом пуних 30 година као архипастир напасао на њиви Господњој, на коју је дошао, како је сам рекао у бесједи на устоличењу, и „донио доста добре воље… да заједнички с вама још коју годину радим у винограду Господњем, да обновимо порушено, уљепшамо сачувано, да вјеру Господа Христа и дивно Православље подгрејемо, да завађене, ако их има, измиримо, да мир слогу и љубав у души нашој загрејемо оном истом ватром којом су се вјековима грејали моји претходници, ваши очеви, дједови и остали славни преци. Ја сам дошао не да се борим ни са киме, јер за то немам потребе, већ да радим и сарађујем са свима вама… на добро Цркве и нашег народа… Дошао сам да пођем путем Светога Саве и Светога Петра, а то је пут миротворства, пут љубави и братске слоге. Ја не желим имати немилих и туђих, већ хоћу да смо сви мили и сви наши… То ће бити моја жеља, мој програм и моје настојање.“
Извор: Светигора
Фото: Митрополија
