– 4. децембра 1371. годинеупокојио се цар Урош Немањић, син цара Душана и једини наследник великог Српског царства. Ступивши на престо у деветнаестој години, послије Душанове смрти 1355. године, није успио да сачува велико царство које се послије његове смрти распало на низ самосталних области под влашћу моћних феудалаца. Према предању, убијен мучки у лову, када се сагнуо над воду да се освјежи. Син Душана Силног, цар Урош Нејаки је веома млад и неискусан наслиједио пријесто у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се отцијепио и завладао Епиром и Тесалијом. То су почели да чине и друге велможе, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у цјелину, па су као мали дјелови постали турски плијен. Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понио надимак Урош Нејаки. Нови српски цар, који је титулу наслиједио од оца, није успијевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса. Убрзо, српска држава се подијелила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем дијелу, који је обухватао све старе српске земље, владао је Урош. За вријеме његове владавине за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наслиједити царски пријесто јер Урош није имао потомака. Послије великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година послије смрти. Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак. Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића.
-4. децембра 1910. године у оквиру финансијских реформи Црна Гора је донијела Закон о државном новцу. На аверсу златног и сребрног новца – перпера, у средини је био лик владара Црне Горе с ловоровом гранчицом испод њега и унаоколо натписом његовог имена и достојанства, док се на реверсу налазила круна с порфиром као и државни грб, а изнад круне у полукругу име државе, те у доњем крају ознака вриједности новца, а испод порфире вијенац од ловоровог и храстовог лишћа, с називом новца и годином у којој је кован. Српски перпер била је фиктивна валута коришћена у Српском царству за вријеме цара Душана Силног. Перпер је био прилично јака валута, државна такса је износила један перпер на кућу годишње. Перпера није постојала у физичком смислу, већ апстрактном. Како би се веће количине сребрног динара, тадашње српске монете, лакше обрачунале, користила се перпера која је означавала 12 динара. Име перпер, тј. перпера долази од хиперпирјона, златног византијског новца који је увео цар Алексије Комнин. Перпер као рачунска јединица, којом се бројало 12 динара, искованих од домаћег сребра у домаћим ковницама, појављује се редовно у српским писаним споменицима од времена краља Милутина. Без динара, не би било ни перпера. У законику цара Душана, перпер као рачунска новчана јединица сријеће се у 17 чланова. Црна Гора је имала свој новац само током једне деценије, од 1906. године до 1916. године. 1910. године били су исковани црногорски златници, прво Књажевине а одмах потом и Краљевине Црне Горе. Стицајем историјских околности, то су биле и двије једине емисије златних перпера у историји Црне Горе. Ови златници данас представљају изузетно ријетке и вриједне примјерке модерног новца и по љепоти свог дизајна, јасноћи гравуре, стилске и техничке обраде спадају у сам врх свјетске нумизматике онога доба. збиркама широм свијета.
-1890. рођен је српски композитор и етномузиколог Kоста Манојловић, професор и први ректор Музичке академије у Београду. У Богословији у Београду предавач му је био Мокрањац, школовање је наставио у Москви и Минхену, а окончао у Оксфорду. Забележио је мноштво народних песама. Написао је „Споменицу Стевану Мокрањцу” и етномузиколошке студије „Музичке карактеристике нашег југа”, „Музичко дело нашег села”, „Народне мелодије у источној Србији”. Дела: циклуси хорова „Жалне песме”, „Песме земље Рашке”, „Песме земље Скендербегове”, соло песме, обраде народних песама.
-1924. упокојио се српски љекар др Војислав Суботић, у своје време водећи хирург у Србији. Био је шеф хируршког одељења Општедржавне болнице у Београду, један од оснивача Медицинског факултета у Београду. Објавио је низ радова из абдоминалне хирургије, урологије, ортопедије.
-Српска православна Црква 4. децембра слави Ваведење Пресвете Богородице.
Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предају Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. БЈеше Дева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима иђаше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степеника. Родитељи дигоше Деву на први, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац Св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „Ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата Св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.
