
4. фебруара 1927. године упокојио се Јанко Вукотић, сердар и армијски генерал у војскама Књажевине и Краљевине Црне Горе. Крајем 1915. године око пола милиона аустроугарских, њемачких и бугарских војника напало је Србију, чија се војска уз тешке губитке повлачила преко Косова и Метохије, Црне Горе и Албаније, све до Крфа. У намјери да пресјече повлачење, Аустроугарска је предузела операцију да то одступање пресијече у Црној Гори. Бечки генерали знатне снаге упутиле су у том правцу. У то вријеме, црногорска војска је била у веома тешкој ситуацији. Војници су или имали љетње униформе, или носили одјећу донијету од куће. У јединицима готово да је владала глад – следовање за неколико дана било је само пола килограма хлеба. Црногорски војници носили су застарјело оружје, а и муниције је било мало. Укупан број војника под командом Јанка Вукотића био је око 6.500. У одлучујућим биткама 6. и 7. јануара 1916. године, на Мојковцу, Аустроугари нијесу успјели да остваре свој наум – војска Краљевине Србије повукла се преко Чакора и Подгорице за Албанију. Али, рат се наставио. Аустроугари су 11. јануара освојили Ловћен, два дана касније и Цетиње. Јанко Вукотић је био заробљен, а након повратка из аустроугарских казамата послије рата и уједињења 1918. године, војну каријеру наставио је у Београду. Био је у немилости Николе Пашића, који је упорно одбијао да му да чин генерала. Тек на трећу интервенцију краља Александра, који га је изузетно поштовао, добио је чин бригадира. 1925. године добио је чин армијског генерала. Умро је двије године касније и сахрањен је у Алеји великана.
-1804. почела сјеча српских кнезова у Београдском пашалуку. Сјеча кнезова и борба за ослобођење од вишевековног турског ропства значили су почетак рађања слободне Србије. Поспешила је народну побуну сеча кнезова и виђенијих Срба у фебруару 1804. године и усмерила ток историје ка стварању модерне српске државе. У документима се помиње да је погубљено између 50 и чак стотину педесет народних главара. По имену, данас је познато је тридесетак. Најпознатији од њих су ваљевски кнезови Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Њих су Турци на превару ухватили и извели на обалу Колубаре. Ту су их посекли. Широкој јавности је општепозната прича о сечи кнезова на мосту. Међутим, онај ко најбоље зна где је била сеча кнезова и о томе писао је Прота Матеја Ненадовић, син посеченог кнеза Алексе Ненадовића. Он је лепо написао да су кнезови посечени на пољици, на ливадици 80 хвати ниже моста”, објашњава др Владимир Кривошејев, историчар Народног музеја у Ваљеву. Кнезови Нахије ваљевске Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин, пред погубљење били су заточени у Муселимовом конаку, подигнутом у 18. веку у Ваљеву. То је најстарија овдашња сачувана зграда. Главе кнезова са губилишта ту су и вратили и јавно изложили. Бранковчани су главу Алексе Ненадовића кришом однели у Бранковину, где је сахрањен као и други знаменити Ненадовићи. Кнез Илија Бирчанин почива у порти манастира Ћелије надомак Ваљева.
-1932. Oтворена је Коларчева задужбина у Београду. Коларчев народни универзитет односно Коларчева задужбина јесте установa културе од националног значаја. Зграда народног универзитета је подигнута у периоду јачања свести о Београду као престоници нове државе и потребама једне модерне средине за великим културним центром. Архитекта Петар Бајаловић изградњу је започео од концертне дворане. У складу са тим временом, примењена су најмодернија знања о акустици, а до данашњих дана ова сала капацитета око 1200 места сматра се најакутичнијом у Београду и једном од најбољих у Европи. Од 1968. године Одбор Задужбине сваке године додељује Плакете Коларчеве задужбине за изузетан допринос развоју програма Задужбине, а од 1977. године додељује и Годишњу награду Галерије за најбољу изложбу у сезони. Илија Милосављевић Коларац је тестаментом имовину у целости оставио српском народу са идејом да се шири наука и култура.
-1889. рођен српски историчар Виктор Новак, професор Загребачког, потом Београдског универзитета, члан Српске академије наука и умјетности и оснивач Историјског института Академије, који је научно доказао чудовишне размјере усташког геноцида над Србима и злочиначку улогу Римокатоличке цркве током Другог свјетског рата. У Другом свјетском рату је хапшен и затваран у Бањички логор. Објавио је велики број расправа и студија из историје југословенских народа и историје књижевности. У капиталном дјелу “Магнум кримен”, објављеном убрзо послије Другог свјетског рата, документовао је злочин геноцида усташког марионетског режима над Србима у тзв. Независној Држави Хрватској. Служећи се необоривом документационом грађом, разоткрио је огромну злочиначку улогу Ватикана и римокатоличког клира, укључујући загребачког надбискупа Алојзија Степинца, не само у насилном прекрштавању Срба него и у непосредном потпомагању геноцида, чак директном учешћу римокатоличких свештеника у злочинима, што је изазвало гњев Римокатоличке цркве. “Магнум кримен” је потом деценијама био на прећутној “црној листи” због утицаја Римокатоличке цркве на режим Јосипа Броза Тита и систематског заташкавања злочина над Србима. Био је веома активан и у музичком животу као предсједник Првог београдског пјевачког друштва и иницијатор оснивања Јужнословенског пјевачког савеза у Београду и Свесловенског пјевачког савеза у Прагу.
-1901. умро српски адвокат, новинар и писац Светозар Милетић, вођа Срба у Војводини у борби за национална права у Аустро-Угарској, борац за либералне реформе и непомирљиви противник клерикализма. Био је покретач и водећа личност Уједињене омладине српске, потом оснивач и вођа Српске народне слободоумне странке. Гимназију је учио у Новом Саду, Модри и Пожуну (Братислава), а Правни факултет у Бечу, гђе је докторирао 1854. Већ на студијама имао је значајну улогу међу панславистичком омладином. Први пут је изабран за посланика Српског црквеног сабора 1864, а за посланика у Хрватском и Угарском сабору 1865. Као истакнути српски националиста 1870. је осуђен на годину дана затвора, а 1876. поново је ухапшен и послије годину и по дана у истражном затвору осуђен на пет година робије за велеиздају. Мада се посветио политичкој борби, писао је и пјесме – најзначајнија је “Спасова ноћ”, а најпознатија “Већ се српска застава свуда вије јавно”. Литерарни рад почео је слободарским стиховима у часопису “Славјанка”, чији је био уредник и издавач. Био је први уредник листа “Застава”, који је окупљао најбоље српске писце и јавне раднике тог доба.
-1930. рођен српски писац Борислав Пекић, један од највећих у српској литератури, романсијер са изразитим смислом за суптилно нијансирање, психолошку и социолошку анализу, прожету ироничним односом према свијету. Због припадности илегалној организацији Савезне демократске омладине Југославије, послије Другог свјетског рата је провео неколико година на робији. Један је од оснивача Демократске странке 1989, прве опозиционе партије послије полувјековне комунистичке власти у Србији.
,,Има људи чије трагове следимо као уметничка дела …Има људи чије стопе, у песку трајања утиснуте, не воде истим смером у коме су водили њихови животи… Има људи чији је живот траг врелог железа у тле утиснут … Има људи чији живот у мочвари трајања личи на трагове црвенокожаца кад неће да буду уочени… Има људи чији је живот траг у води…”
Борислав Пекић
-1980. умро српски сликар Стојан Аралица, члан Српске академије наука и умјетности, мајстор с изразитим осјећањем за боју. Послије студија у Минхену, Риму и Паризу пропутовао је Шпанију, сјеверну Африку и Италију и дуго је живио у Паризу, а од 1948. у Београду. Најчешће је сликао предјеле и мртву природу, у почетку под утицајем минхенске школе и париске школе Андреа Лота, да би потом изградио стил на искуствима постимпресионизма, стварајући слике које одликују наглашено осјећање за боју и прозрачна атмосфера. У посљедњој фази се приближио лирској апстракцији.
-1790. рођен је Димитрије Фрушић, лекар и новинар, са Димитријем Давидовићем покретач и уредник „Новина српских”. Три године су новине излазиле сваки дан, осим недеље и празника. После дипломирања на факултету и одласка Фрушића из редакције маја 1816. године, Давидовић се борио да сачува лист, јер је тираж и број претплатника опадао. Половином 1821. године Давидовић је напустио Беч и прешао у Србију, а „Новине” је оставио свом сараднику, студенту права Петру Матићу.
-1884. рођен је Вељко Петровић, књижевник и историчар уметности, председник Матице српске и Српске књижевне задруге, директор Народног музеја у Београду, академик. Отац му је био сомборски катихета који се замонашио и добио монашко име Герасим, након што је његова супруга умрла. Вељко је био питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, чувеног пештанског Текелијанума. По завршетку рата био је управник Народног музеја у Београду до 1962. године. Био је члан Српске академије наука и уметности и председник Српске књижевне задруге у Београду. Поштујући жељу Вељка Петровића, супруга Мара завештала је граду Београду све културно историјске вредности из њихове куће. Од 2007. године у Сомбору на манифестацији ,,Вељкови дани” додељује се награда за приповедачко дело писаца на српском језику.
-2003. упокојио се епископ жички Стефан Боца. Владика Стефан (Боца) рођен је у селу Муњава, у огулинском срезу, 1916. године, где је у родитељском дому примио лепо хришћанско васпитање. Ту је и основно школовање завршио. Нижу гимназију је завршио у Огулину, па потом Богословију у Сарајеву и Богословски факултет у Београду. Свети архијерејски сабор га је изабрао за епископа Далматинске епархије, на којој је провео 19 година. Потом је изабран за епископа Жичке епархије, на којој остаје скоро 25 година, до свршетка земног живота. Опело и сахрану у Манастиру Жича 6. фебруара служио је Патријарх српски Павле уз саслужење великог броја епископа, свештенства и монаштва, као и уз присуство мноштва народа.
-4. фебруара 1945. године у мјесту Јалта на Криму састали су се британски премијер Черчил, предсједник САД Рузвелт и совјетски лидер Стаљин, да би се договорили о акцијама за завршетак Другог свјетског рата и плановима у послијератном периоду. Сматра се да је на тој конференцији договорена подјела сфера утицаја тадашњих свјетских сила, што је касније довело до хладног рата између комунистичког Истока и капиталистичког Запада. Успостављање реда у Европи и обнова национално-економског живота, требало би да буде достигнуто на начин који омогућава ослобођеним народима да униште последње трагове нацизма и фашизма и да створе демократске институције по њиховом сопственом избору”, наведено је у потписаним закључцима у Декларацији о ослобођењу Европе, донијетој на Кримској конференцији. Међутим, тај циљ није у потпуности реализован. А данашњи успон фашизма и нацистичке идеологије у раличитим земљама Европе још једном истиче растући значај лекција са Јалте.
-1900. рођен француски писац Жак Анри Мари Превер, назван ,,пјесник Париза”. Почео је под утицајем надреалиста, али је временом изградио оригиналан израз једноставне и сажете форме. Његову поезију карактеришу револт, младалачки цинизам, исмијевање ауторитета. Написао је више поетских сценарија, можда најљепших у француској кинематографији, за филмове режисера Марсела Карнеа .
Жак превер
Букет
Шта ће ти девојчице
То тек узбрано цвеће
Шта ће ти девојко
То цвеће што сахне
Шта ти лепа лепа жено
То цвеће што копни
Шта ће ти старице
То увело цвеће
− Чекам победника
-1904. јапанска ратна морнарица блокирала руску далекоисточну луку Порт Артур, што је био увод у руско-јапански рат, који је четири дана касније почео Јапан без објаве рата.
-2004. основана друштвена мрежа “Фејсбук”
-Српска православна црква 4. фебруара слави светог апостолаа Тимотеја и преподобног мученика Анастасија