– 6. jануара 1916. године почела је Мојковачка битка. Битка на Мојкову била је најневероватнији примјер жртвовања себе за другог у нашој новијој историји. У бици су учествовали са једне стране црногорска војска, њена 1. санџачка дивизија бригадира Петра Мартиновића, а понајвише колашинска бригада од око 4.000 људи коју је водио командант Милош Меденица. Са друге стране биле су аустроугарске снаге, које су на главном правцу удара имале нешто преко 14.000 војника. Ако замислите Термопиле и чувених „300 Леонидиних Спартанаца“ који су више хиљада Персијанаца задржавали надчовечанским напорима, јунаштво оних који су 1916. спречавали продор непријатеља кроз Мојковачка врата надмашује га вишеструко, и по условима, и по значају борби. Србија је тада била на кољенима. Нападнута од две силе истовремено, Аустроугарске и Немачке, добила је и нож у леђа који дан касније, када се у Први светски рат укључила Бугарска – управо нападом на Србију. Славна али и војска измучена што губицима у борбама, што тифусом који је харао 1915. године, била је присиљена да се повлачи. Жељу да се повлачење ка савезницима који су се прикупљали код Солуна изведе вардарском долином спречили су својим нападима Бугари, па се одлучило за пролазак ка мору преко Косова, а потом или преко Црне Горе или албанским планинским беспућима. Зашто су Црногорци помагали Србима? Неко ће одговор на то пронаћи у државном уџбенику, Земљопису (географији) Књажевине Црне Горе за ученике 3. разреда основне школе из 1899. године, у коме пише да „У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности”.
Црногорска краљевска влада 1914. пред почетак Великог рата обавестила уцењену српску владу следеће: ”Судбина Србије је и наша судбина… Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе, како у овом судбоносном часу, тако и у сваком другом…”. Или, што рече краљ Никола у својој објави рата, “Црногорци! Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад – ко је јунак, на оружје, ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. На нашој су страни Бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће ве у свим нашим подвизима. Живјели моји мили Црногорци! Живјело наше мило Српство!”
Највећу пријетњу представљале су оне аустроугарске јединице којима је остало само да се пробију кроз Мојковачка врата и, правцем према Колашину и Подгорици, престигну Србе и пресеку одступницу српској војсци. Снег је био до колена, јуришало се, борило прса у прса, а малобројније црногорске снаге потпуно су спречиле први план непријатеља – да се силовитим налетом све брзо реши. И, док су храбре, пожртвоване жене по снегу доносиле храну војницима који и по неколико дана нису ништа друго јели до парче хлеба, а те исте жене са бојишта односиле рањенике јер није имао ко други, сердар Јанко Вукотић, који је био надлежан за тај део бранилаца, дошао је током ноћи на положаје, схвативши да ће се сутрадан, на Божић решавати битка.
Сердар Јанко наређује да се у зору, на Божић, против јачег, спремнијег и одморнијег непријатеља, положаји не бране. Наређује и да се војска не повлачи. Наређује – јуриш. Нема песме која би веродостојно описала полазак тих храбрих јунака у смрт. Нема тих стихова који би описали те призоре, мада гуслари чувају сећање, уз речи „Ми гинемо Христос да се роди… Црногорци на Голготу пошли“.И заузели шта им је дан раније отето. Одбранили част за сва времена. И оставили нама у аманет да то никада не заборавимо. Што рече владика Николај, „да не бjеше смрти на Мојковцу, не би било васкрса на Кајмакчалану“.
-6. јануара 1916. године брод сa црногорским добровољцима, који су кренули из Америке да помогну отаџбини у рату против Аустроугарске наишао је пред Медовом на мину. Од 500 добровољаца бродолом су преживјела сто шездесет четворица. Њима у славу подигнут је на Цетињу споменик »Ловћенска вила«, рад вајара Риста Стијовића. Окупљени у Ванкуверу положили су заклетву пред полазак у отаџбину. Тачан број путника и посаде на броду није био познат. Рачуна се да је добровољаца било око пет стотина. Послије 25 дана пловидбе добровољци су стигли у Напуљ, а два дана касније у Бриндизи, одакле су на истоименом броду, ноћу уочи Бадњег дана, отпутовали за Медову. Они који су се домогли копна, голи, боси и промрзли, само су се огртали празним врећама за брашно. Стискали су се око мало ватре од гомилице угља и окретали да се суше и угрију. Спасле су се свега сто шездесет и четири особе. Многи су тешко напуштали Медову; остајали су још дан-два на мјесту несреће, лутали обалом изгубљени и сломљени, очекујући да им таласи избаце сроднике како би их сахранили.
-1929. Југословенски краљ Александар Први Карађорђевић суспендовао устав и завео диктатуру.
-Српска православна црква 6. јануара слави свету преподобномученица Евгенију. Данас је Бадњи дан
Дан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњи дан. Назив је добио по томе што се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. У градовима бадњак купујемо а у неким црквама га добијамо. Са овим даном почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.
Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима јелово или борово), које се на Бадњи дан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.
Пре изласка сунца, на Бадњи дан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.
Бадњак симболички представља дрво које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче…
Ој, бадњаче бадњаче, ти наш стари рођаче,
Добро си нам дошао и кућу ушао!
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Доносиш нам много среће, сваког добра пуне вреће.
Ти нам Христа објављујеш, Њега славиш и казујеш;
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Колко, колко варница, толко, толко срећица
И толико оваца, и толико јањаца;
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Христос нам се родио, у пећину спустио,
Да свуд љубав посије и озебле огрије;
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Бадње вече спаја Бадњи дан и Божић. Зато се у нашем народу каже за особе које су пријатељски блиске и везане да су “као Божић и Бадњи дан”. Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: “Добро вече! Честит Божић, Бадње вече!” Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина зобљу и пшеницом, одговарајући: “Добро вече! Честити ви и ваша печеница!” Печеница се уноси у собу, где се обавља вечера на Бадњи дан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.
Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.
После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уноси бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.
Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар:
Рождество твоје Христе Боже наш,
возсија мирови свјет разума,
в њем бо звјездам служашчиј звездоју учахусја,
тебје клањатнсја солнцу правди
и тебје вједети с висоти востока,
Господи слава тебје.Рођење Твоје, Христе, Боже наш,
засија свету светлост разума,
јер у њему они који звездама служаху
од звезде се научише да се клањају Теби,
Сунцу Правде, и Тебе да познају с висота Истока,
Господе, слава Теби.
Помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац и друга посна јела.
Чесницу се припрема на Бадњи дан или рано ујутру на Божић, по разним обичајима. У основи је хлеб од пшеничног брашна са најчистијом водом. Чесница назив можда потиче од речи чест (част) коју одајемо Исусу Христу или од тога што се ломи на онолико делова колико има укућана. У тесто убаци новчић или неки други предмет, који се може користити у ову сврху из године у годину, пожељно од племенитог метала јер је то наш дар новорођеном Христу. На почетку Божићног ручка, после молитве, домаћин са једним чланом породице окреће чесницу три пута у смеру казаљке на сату, а затим укућани ломе хлеб међу собом. Сматра се да укућанин који нађе новичић, биће нарочито успешан и срећан у наредној години.
Чесницу можете направити од пола киле меког брашна, пола паклице квасца растопљеног у млакој води, једне кашике јестивог уља, мало соли и мало воде за сипање у тесто. Ако желите без квасца, онда користите оштро брашно. Све се добро умеси с млаком водом као и сваки хлеб или славски колач. Новчић се утисне у тесто и тесто остави да нарасте. Када добро нарасте, стављамо у врућу печницу.
