
– 6. новембра 1787. године рођен је Вук Стефановић Караџић српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог рјечника српског језика. Рођен је у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су дјеца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вјештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе, из Дробњака. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX вијека. Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа, Вук је стао на снагу у вријеме јуначко. Стекао је и неколико почасних доктората. Учествовао је у Првом српском устанку а након слома устанка преселио се у Беч. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних пјесама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то вријеме био језик образованих људи. Уз Копитареву помоћ и савјете, Вук је почео са сакупљањем народних пјесама и са радом на граматици народног говора. У Бечу је објавио збирку народних пјесама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Као година Вукове побједе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дјела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти. Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дјела могу писати чистим српским народним језиком. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по говору простога народа написана“ је, без обзира на несвршеност и непотпуност, дјело значајно као прва граматика говора простога народа. Основна вриједност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој примијенио принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нијесу имала својих гласова. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Како је Вук у то вријеме боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. године штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Коначно, Вук је познатом њемачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дјело „Српска револуција“. Вук је умро у Бечу 1864. године а посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.
-1914. под командом генерала Оскара Поћорека у Првом светском рату је почела трећа аустроугарска офанзива на Србију, окончана сломом и бекством преко Дрине половином децембра 1914. године. Побједа српске војске на Колубари била је први велики успех савезника над Централним силама у Првом светском рату, а после понижавајућег пораза Поћорек је пензионисан.
-1881. одржан је први збор београдских новинара, на коме је одлучено да се оснује Српско новинарско друштво у просторијама тадашње „Грађанске касине” у улици Краља Петра. Била је присутна већина београдских уредника. Сазивач је био Милан Ст. Марковић, уредник забавно-стручног гласила „Порота”. На збору је преовладало мишљење да се оснује формални новинарски клуб по угледу на слична удружења у другим европским државама. На следећем састанку усвојена су Правила Друштва и формиран Управни одбор. За председника је изабран др Лаза Костић, уредник „Српске независности”.
-6. новембра 1917. године почела је Октобарска револуција нападом на Зимски дворац у Петрограду. Октобарска револуција је била друга фаза Руске револуције 1917. године. Октобарску револуцију су предводили Лењин и бољшевици. Она је била прва марксистичко-комунистичка револуција у историји. Револуција се сматра као реакција на напоре који су били стављени на царску Русију као резултат Великог рата.
-1880. француски микробиолог Шарл Луј Алфонс Лаверан, добитник Нобелове награде за медицину 1907, открио је узрочника маларије, болести која је пустошила мочварним пређелима широм свијета. Посматрајући под микроскопом крв човјека обољелог од маларије примијетио је међу црвеним крвним зрнцима нову хистолошку формацију које нема у крви здравих људи. Закључио је да ти микроорганизми /названи касније Хаемамоеба Лаверани/ изазивају маларију, али није био у стању да објасни на који начин продиру у крв. Енглески љекар Роналд Рос је 15 година касније утврдио да маларију преносе комарци.
-1893. умро руски композитор Петар Иљич Чајковски, најистакнутији руски симфоничар 19. вијека, који је остварио синтезу европског артизма и руске народне осјећајности. Његова музика се одликује искреношћу израза који разоткрива скривене психолошке процесе и осјећања и својевјрсном љепотом и снагом музичке мисли. Карактерише је и широко распјевана мелодика, богатство хармоније и блистав оркестарски колорит. Инспирисао се народном музиком, бајкама и руском историјом. Компоновао је шест симфонија, опере, увертире, концерте за клавир, концерте за виолину, камерну музику, балете, соло пјесме, клавирске композиције.
-Српска православна црква 6. новембра слави Светог великомученика Арету,
Светог Елезвоја цара Етиопског и икону Мајке Божије „Свих жалосних радост“. Чудотворна икона Пресвете Богородице. Празнује се нарочито поводом чудесног исцелења Ефимије, сестре патријарха Јоакима, 1688. год. у Москви. Имала Ефимија тешку рану на боку, па како је лекари безуспешно лечише, она с плачем припадне молити се Пресветој Богородици. И чу глас: „Ефимија, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост“: нека се помоли свештеник пред том иконом, и оздравићеш“. Ефимија учини тако, и одмах поста потпуно здрава.