-1217. првог српског краља Стефана Немањића крунисао је, у ,,седмовратој Жичи“, његов брат монах Сава, који је двије године касније постао први српски архиепископ. Стефана Првовенчани или Стефан Немањић велики српски жупан а потом и српски краљ владар српске државе Рашке је успео да је подигне на статус краљевине. Стефан се упокојио 1228. као монах Симон. Његове мошти се чувају у манастиру Студеници. Српска православна црква га прославља 24. септембра по јулијанском календару. Многа су и неизбројива чудеса која су се дешавала и до данас се дешавају над моштима овог преподобног Краља и Монаха, јер он помаже свима онима који са вјером приступају његовим светим моштима.
-1832. рођен је српски писац и сликар Ђура Јакшић, најизразитији представник романтизма у српској књижевности и један од најдаровитијих српских сликара 19. века. Писао је лирску, родољубиву, сатиричну, социјалну и епску поезију. Сликарство је учио у Сегедину, Темишвару, Пешти, Зрењанину, Бечу и Минхену. Потом је био учитељ и предавао је цртање у Kрагујевцу, Пожаревцу и Јагодини. Ђура Јакшић је почео да пише песме када је у Бечу упознао Радичевића и Даничића. Његов романтичарски таленат развијао се управо у духу поезије Бранка Радичевића, Јове Јовановић Змаја, те страних писаца Петефија и Бајрона. Сматра се зачетником и најистакнутијим представником анакеонтске поезије. Ђура Јакшић је био истакнути српски сликар, пјесник, приповједач, драмски писац, учитељ и боем. Дакле, реч је о човеку који је био многоструко обдарен, а највише је постигао у поезији и сликарству. Иза њега су остала вредна уметничка дела која му обезбеђују бесмртност у историји српске културе. Веома је значајан за нашу књижевност као приповедач. Написао је око 40 приповедака. У њима је идеализовао наш средњи век, приказујући времена Немањића, али и живот банатског села. Насликао је око 200 слика које карактерише веома добар осећај за боју, светлост и простор. Главни јунаци његових дела су средњовековни владари и јунаци попут цара Душана, кнеза Лазара, Краљевића Марка и других. Осликавао је и историјске догађаје попут Првог и Другог српског устанка, Црногорско-турског рата и то као сведок тих дешавања. Ђура Јакшић је умро од туберкулозе у Београду 16. новембра 1878. године и сахрањен је сутрадан на тамошњем Новом гробљу. Иако је на дан сахране време било прохладно и кишовито, испред Ђурине куће се тог дана окупио силан свет. Били су присутни високи државни функционери, велики и мали чиновници, професори, научници, официри, војници, ђаци, трговци, занатлије. Никада до тада се у једној од најсиромашнијих улица у Београду није на једном месту окупило више народа него на сахрани Ђуре Јакшића.
Ђура Јакшић
Сунце
Једно сунце на западу седа,
Друго сунце на прозори беше;
Па се сунце у сунцу огледа,
А оба се на менека смеше.
Ал’ мени је само једно сјало,
Једно ми је срце разиграло.
– Југ је тамом забулио главу,
Сунце паде на зелену траву
Траву близу мене испод вите јеле,
Око м’ врата с’виле руке беле,
Грлила ме Мила, љубила ме
Од вечери па до зоре саме…
– Ал’ сад сунце не може ми доћи,
Изгуби се у немилој ноћи,
Па се дуго у тој ноћи бави –
У вечности… да ми се појави…
-1877. рођен је Јован Скерлић, књижевни критичар и историчар књижевности, професор Београдског универзитета, академик.
Скерлић је несумњиво једна од најважнијих личности у српском књижевном, културном и политичком животу с краја 19. и почетком 20. века Био је најпопуларнији и најплоднији књижевни критичар свог доба, а његов утицај на српске књижевне прилике био је значајан и видљив дуго година након његове преране смрти. У својој политичкој делатности Јован Скерлић остаје запамћен као најзначајнији проповедник и протагониста идеје југословенског културног и државног јединства. Kао књижевни критичар и историчар пленио је својим стилом, који се одликовао јасношћу, логичношћу и ватреним заносом. Његов стил, који је зрачио до тада невиђеном новином и свежином у српској књижевности, био је један од највећих разлога његовог угледа и популарности.
-1905. упокојио се српски историчар Иларион Руварац, родоначелник српске критичке историјске школе, члан Српске краљевске академије.
Обавио је пионирски истраживачки посао у проучавању српске прошлости, наглашавајући неопходан опрез према народном предању као историјском извору. Био је калуђер, професор и ректор Богословије у Сремским Kарловцима, а од 1882. године архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег. Руварац је први који је успео да победи епски приступ тумачењу прошлости, због чега је остао неомиљен. Био је један од најученијих Срба свога времена и оставио је огромну, веома квалитетну библиотеку.
-1929. упокојио се Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски криминолог-форензичар, професор. Рођен је у јужнонемачкој покрајини Баден, студирао је у Швајцарској, где се посветио криминологији. Био је професор Универзитета у Лозани. На позив српске владе дошао је у Србију 1914. године како би забележио злочине аустроугарске војске. Са српском војском прошао је читаву голготу повлачења 1915. године преко планинских врлети до Јадрана и Крфа. Био је члан српске делегације на мировној конференцији у Паризу. Технички је модернизовао криминалистичку полицију у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У складу с личном жељом, његово срце је након смрти узидано у споменик српским ратницима на Кајмакчалану. Споменик су разорили Бугари током Другог светског рата. Написао је дјела: „Шта сам видио и проживио у великим данима” као и „Чујте Срби”.
-2008. упокојио се митрополит Неапољски Дионисије, велики добротвор српског народа. Током ратова деведесетих година његова митрополија је била једна од најактивнијих и најорганизованијих у слању помоћи страдалим Србима у Босни и на Kосову. Његовом заслугом Митрополија неапољска годинама је стипендирала школовање 2000 српске деце, ратне сирочади. Током 30 година управе митрополијом која обухвата западна солунска предграђа, показао се као необично активан у добротворним и сличним активностима. Због огромних заслуга одликован је 1995. године Орденом Светог Саве првог реда, највишим признањем Српске цркве.
-1943. рођена Есма Реџепова Теодосијевски, македонска певачица и хуманитарни радник. Боја је најпознатија македонска пјевачица и ,,краљица ромске музике“ али најприје жена великог срца. За живота је усвојила 47 синова и само једну кћерку, Елеонору. Есма је због тога два пута била номинована за ,,Нобелову награду“, али највеће признање била су јој дјеца којима је пружила топли дом и родитељску љубав са музичким педагогом Стевом Теодосијевским.
-Српска православна црква 8. августа слави преподобномученицу Параскеву-Свету Петку Римљанку, светог Саву трећег српског, светштеномученика Ермолаја и преподобног Мојсеја Угрина
