
– 8. новембра послије побједе над турском војском на Грахову Црна Гора добила међународно утврђене границе према Отоманском царству, али још није призната као независна држава. Гаранти државних граница биле су велике силе – Русија, Аустрија, Француска и Пруска. Године 1857. незадовољство херцеговачких и брдских племена претворило се у широки устанички покрет против Турске. Вођа херцеговачких устаника био је Лука Вукаловић, коме је књаз пружао помоћ у оружју и људству. Русија је наставила са слањем помоћи Црној Гори. Турска се, други пут, озбиљно припремала да умири Херцеговину и да нападне Црну Гору. „Везир босански и придружене Херцеговине“, упућује проглас херцеговачком становништву и упозорава га на обавезе према султановој власти. Мало гранично мјесто Грахово постаје предмет велике пажње европске дипломатије, која не успијева да сачува мир. Турска војска, са око 13.000 ратника, креће према Грахову. Црногорци концентришу своју војску од око 7.500 војника. Најжешћа битка вођена је на брду Граховцу, и у њој Турци доживљавају потпуни пораз. Према неким изворима, погинуло је око 4.500 турских војника, а према извештају књаза Данила, око 2.000 Црногораца. Та битка, највећа побједа црногорског оружја под командом великог војводе Мирка Петровића после битке на Крусима 1796. године, веома је позитивно одјекнула Европом. Руски отправник послова у Бечу јавио је да су Црногорци крвљу написали „нову страницу у књизи њихове историје“. Западноевропска штампа са одушевљењем је писала о побједи црногорског оружја, а у извештајима су предњачили „Српски дневник“ и „Српске новине“ из Војводине, француски часописи, њемачки и други. Последица битке на Граховцу биле су веома рђаве по турску империју.
Французи су упутили два ратна брода, затим је упловила и руска флота да би се спријечило искрцавање отоманских трупа и нови напади на Црну Гору. Црногорско-турски сукоб почео је да се рјешава дипломатским путем.Порта увјерава руског представника у Цариграду да је забранила нападе турских трупа на црногорску територију, осим „у случају крајње нужде“. Иако књаз Данило није остварио пројекат независне и међународно признате Црне Горе и добио много прижељкивани излаз на море, ипак је постигао велики успјех. Црна Гора је први пут добила међународно обиљежену и признату границу и тако фактички постала независна држава, што је књазу омогућило да настави рад на учвршћењу земаљске власти и унапређењу развоја црногорског друштва. Европске силе оснивају комисију за разграничење Црне Горе и Турске, у коју су ушли представници Русије, Француске, Аустрије, Велике Британије и Пруске, уз стручно и помоћно особље. Комисија се састајала више пута, радила је на терену, да би у близини Спича, ударила последњи гранични знак на црногорско-турској граници. Црној Гори су присаједињени Грахово, Жупа Никшићка, Рудине, Тупина, Додоши, Горњи Васојевићи и дјелови Бањана, Дробњака и Куча. Проширење Црне Горе и разграничење с Турском било је резултат краткотрајне владавине књаза Данила. Он је увођењем реда и закона у Црној Гори и њеним знатним проширењем привукао пажњу великих сила, које су прихватиле његов захтјев за разграничење и приморале Турску на уступак. Успјесима у пограничним операцијама, поразом Турака на Грахову маја 1858. године и снажним разарањем Колашина на Илиндан те године, показало се да више ни утврђени градови не гарантују одржавање окупационог стања пред црногорским оружјем и храброшћу устаника. Турска влада је коначно морала пристати да спроведе акт разграничења с Црном Гором књаза Данила, чиме је фактички признала њену независност. Разграничење је представљало крупан корак Црне Горе на дипломатском пољу. Аустрија је већ била признала Црну Гору и извршила разграничење с њом након сукоба око Паштровачке горе 1837-1841. године. Дипломатским притиском након граховске побједе и послије разарања Колашина услиједило је међународно разграничење с Турском и индиректно признање, а стварно признање суверенитета и независности Црна Гора је добила тек након Вељег рата на Берлинском конгресу 1878. године.
–8. новембра 1805. године смедеревски диздар предао је кључеве града вођи Првог српског устанка Карађорђу. Тим чином Смедерево се уврстило међу прве српске вароши које је Карађорђе ослободио од Турака. Смедеревски диздар предао је Карађорђу кључеве древног здања под крошњама стољетног дуда. Карађорђев дуд, на једном од смедеревских тргова, проглашен је за природно добро од изузетног значаја, и о њему води рачуна Завод за заштиту природе. Бијели дуд на смедеревском тргу стар је више од 300 година, и дио је приче о предаји кључева града вожду Карађорђу. Све се одиграло након ослобођења Смедерева. Легенда, такође, каже да се све догодило на свечан начин, јер је Турска војска оставила за собом велику количину топова и оружја а Карађорђе им је, заузврат, дозволио да оду из града уз почасти. Не постоје потврђени историјски извори али дубоко у традицији Смедереваца постоји предање да се церемонија предаје кључева града извршила овдје. Оно што такође се још везује као легенда за Карађорђев дуд јесте анегдота из Првог српског устанка – да је Карађорђе Петровић, баш овдје извршио такозвану сјечу перчина. Наиме, он је увидио да у борби прса у прса између Срба и Турака долази до контакта када Турци хватају српске ратнике за кику и на тај начин их лакше савладавају. Он је био нарочито пријек и ауторитативан и кажу да је баш овдје спровео ту непопуларну наредбу да сви српски ратници одсјеку перчин. Управа Града је наложила да се у непосредној близини старог дуда засади нови, који ће наставити да у будућности његује ово предање.
-2006. свечано проглашен Устав Србије, усвојен у Народној скупштини 30. септембра, а потврђен на референдуму 28. и 29. октобра 2006. године
-1929. донијет Закон о Српској православној цркви, којег је потписао краљ Александар I Карађорђевић, на предлог Министра правде и Министарског савета.
-1917. упокојио се Милутин Бојић, књижевник. Био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Kрфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. Иако је живео само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао, и умире од туберкулозе у двадесет и шестој години у Солуну.
-2001. основано Музејско друштво Србије.
–1900. рођен Михаило Вукдраговић, композитор и диригент, професор и ректор Музичке академије у Београду, академик. Развио је многострану и плодну активност као композитор, диригент, педагог, организатор и јавни радник. Био је професор теоретских предмета и директор Музичке школе Станковић, диригент хора и оркестра музичког друштва Станковић, диригент Загребачке опере, шеф музичког програма и симфонијског оркестра Радио-станице у Београду, ванредни професор Музичке академије, а после Ослобођења музички руководилац и диригент оркестра Радио-станице у Београду, редовни професор теоретских предмета и дириговања и ректор Музичке академије, први ректор Уметничке академије, генерални секретар Савеза композитора Југославије, дописни, затим редовни члан Српске академије наука и уметности. Преминуо је 1986. године.
– 324. почела изградња Константинопоља. Константин Велики је на данашњи дан објавио своју одлуку да претвори градић Византион на Босфору у Нови Рим и престоницу царства из Рима премести на исток. Ново име града – Константинопољ постепено је ушао у употребу још за живота Светог цара Константина. Нова престоница ће остати главни град Византије у наредних хиљаду година.
-1826. рођен Јеврем Грујић, политичар и дипломата, министар правде и унутрашњих послова, судија Великог суда, аутор првог Закона о Народној скупштини 1858. године. Био је најзначајнија фигура Светоандрејске скупштине и покретач српског либерализма, који је активно учествовао у одлучујућим политичким догађајима Србије.
-1656. рођен енглески астроном и геофизичар Едмунд Халеј, који је већ у 19. години објавио расправу о путањама планета. Био је директор Гриничке опсерваторије и краљевски астроном. Израдио је први каталог сјајних звијезда јужног неба и утврдио да су комете уочене 1682, 1601. и 1551. заправо иста комета која се периодично појављује. Предсказао је да ће се она поново појавити крајем 1758, што се и догодило с малим закашњењем. Њему у част то свемирско тијело је названо Халејева комета. Први је открио да се и звијезде крећу, схватио их као сунца, а наше Сунце као звијезду и израдио је прву метеоролошку карту.
-1674. умро енглески писац Џон Милтон, један од највећих пјесника у свјетској литератури, изузетно образован, снажна личност високог морала и значајан мислилац. Послије погубљења краља Чарлса Првог Стјуарта 1649. сасвим се посветио политици и сем неколико сонета писао је само прозу, расправљајући о различитим политичким и вјерским питањима. До обнове монархије 1660. био је латински секретар Државног савјета. Ослијепио је 1652, а кад је монархија обновљена допао је затвора и изгубио већи дио имања и од тада до смрти се вратио поезији. Слијеп, сиромашан и разочаран спјевао је највећа дјела: “Изгубљени рај” – религиозни еп у 12 пјевања.
-1793. први пут за јавност отворен ,,Лувр” – дворац француских краљева од 1204, на основу одлуке владе револуције из 1791. о његовом претварању у музеј.
-1895. њемачки физичар Вилхелм Конрад Рентген на универзитету у Виртсбургу открио нову врсту зрака који продиру кроз меке дијелове тијела и дјелују на фотографску плочу. Назвао их је ,,икс зрацима”, који су касније њему у част названи Рендгенови зраци. За епохални изум 1901. је добио Нобелову награду за физику.
-2011. у рад пуштен гасовод ,,Сјеверни ток” између руског града Виборга и њемачког града Грајфсвалда којим се руски гас транспортује у западну Европу. Гасовод је дугачак 1.224 километра.
– 1953. преминуо Иван Алексејевич Буњин, руски књижевник, нобеловац. Рођен је у Вороњежу, 22. октобра 1870. године. Био је пЈесник, романописац и новелиста. Буњин је почео рано да пише. Писао је огледе, скице, стихове. Прилично брзо обратила је на њега пажњу и критика. Престижну Пушкинову награду добио је три пута. 1909. године Буњин је био изабран за академика у области лијепе књижевности, поставши најмлађи академик Руске империје.Индивидуалиста је, оплакује пропадање племићког света, тражи и култивише лепоту, а руско село након 1905. године гледа само у мрачним бојама. Сам је сматрао да је његова популарност започела објављивањем приче Село, у којој је писац представио савремено село без сваких улепшавања. Ова књига коју је сам аутор назвао беспоштедном била је примљена не међу свим његовим савременицима, али касније се испоставила пророчком. Током 1917. године у Русији се десила револуција, уништивши онај свет који је био тако драг руском писцу. Буњин је напустио Москву 1918. године, живео на југу Русије, који је прелазио из руку белих у руке црвених и обратно, и две године касније емигрирао је прво на Балкан, затим у Француску. Први је Рус који је добио Нобелову награду за књижевност – 1933. године. Иван Буњин је умро 8. новембра 1953. године у Паризу.
-Српска православна црква 8. новембра слави Светог великомученика Димитрија – Митровдан и преподобног мученика Јоасафа.
Свети Димитрије славни и чудотворни светитељ роди се у Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не послуша цара него јавно исповедаше Христа Господа. Чувши то цар веома се огорчи и призва војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин и још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме слуги Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „Mир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!“ После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима Св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Леонтије подиже много већу цркву на место старе. Као заштитник Солуна Св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема.