-9. децембра 1881. Rођен Војин Поповић-војвода Вук, српски комитски војсковођа у Балканским и Првом светском рату, командант Добровољачког одреда на Солунском фронту. Учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту. Савременици су га описали као јунака који је вредео више него дивизија. Онога дана када је погинуо, свима се чинило да је са њим умрла и Србија. Његово право име било је Војин Поповић рођен је у Сјеници али се његова породица убрзо преселила за Крагујевац где је он завршио школу. Док је Војин био дечак, у Крагујевац се доселио четнички војвода Мицко Крстић који се борио са Турцима на простору Македоније. Његове приче пресудно су утицале на Војинову одлуку да ступи у војску и да се посвети развоју четничког покрета у Старој Србији. Опредијелио се за војну каријеру. 1901. године завршио је војну академију и постао потпоручник. Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић. Учествовао је борбама против турака на Челопеку и Козјаку. Чувена је његова наредба: „Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Један од његових војника сведочио је да се војвода „никада није сагињао када би му зрно фијукнуло поред главе, а када би неко од нас сагнуо главу знао је да нас прекори, кратко и јасно – шта се сагињеш, ниси ти јабука, да у тебе гађају Турци…“ Након младотурске револуције се враћа у Београд. Због ратничких успеха стекао је велику популарност у престоници. Израђивале су се разгледнице са његовим ликом или са сликом његове чете, а деца су се играла „четника и комита“. Као члан организације „Уједињење или смрт“, познатије као Црна рука, био је чувар њеног архива. Заједно са српском војском се повукао преко Албаније а кад је отворен Солунски фронт, био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту. Кад је образован Солунски фронт, први одред који је кренуо у борбу, био је одред Војводе Вука. У бици на Кајмакчалану пресудну улогу одиграли су четници, јер су у одсуству маказа за жицу, голим рукама покидали жичане ограде у одсудном нападу. Губици су били велики, односно трећина одреда је била ван строја.“ Погинуо је у неравноправној борби са Бугарима севернозападно од села Груништа, у јуришу на Старавински вис 29. новембра 1916. године у 35. години живота. Његово тело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренето је на Ново гробље у Београду. Колико су га његови војници волели, говори и писмо једног војника упућено породици: „И смрт ће сама моја бити немоћна да ми стиша бол за таквим дивом какав је био Војвода Вук“. Цијели живот војвода Вук посветио је борби, то је био његов лични избор. Он је у себи осећао да је позван од родне груде да се сваком туђинцу, непријатељу, супротстави ако тај жели да влада његовим народом. Био је ожењен и имао једну ћерку која није имала потомака.
-1910. преминуо српски писац Лаза Костић, снажна и оригинална пјесничка природа, који је у поезију унио нове и смјеле облике и обогатио српски књижевни језик новим изразима. Експериментатор и крчилац нових путева, био је зачетник српске авангардне лирике и написао је неколико пјесама које су највиша остварења српског романтизма. Истакао се и превођењем Виљема Шекспира.
Лаза Костић
Снове снивам
Снове снивам, снујем снове,
снујем снове бисерове,
у сну живим, у сну дишем,
ал’ не могу ситне снове,
не могу их да напишем.
Снове снивам, снове снујем,
у слике бих да их кујем,
ал’ су санци полетанци,
не могу их да прикујем
срцу моме лаганоме.
Ал’ наслони на те снове,
твоје груди бисерове,
две ледене бисер капи:
та би студен смрзла снове,
све те слике следила би.
–9. децембра 1613. године Млетачки Сенат донио је декрет о давању царинских повластица Пераштанима, не само на Приморју већ и у свим млетачким градовима. Статус општине добио је 1580. године и задржао га све до 1950. године. Ипак, свој највећи процват Пераст доживљава у XVII и XVIII вијеку, када свјетским морима плови стотинак перашких лађа. Пошто је једна од најпознатијих поморских школа била управо у Перасту, Петар Велики је на препоруку Венеције синове познатих племићких фамилија слао у Пераст, да се обучавају код познатог математичара и морепловца Марка Мартиновића. Свој процват Пераст дугује поморству, а управо то је разлог што најмонументалније перашке грађевине потичу из овог периода. Прелијепе перашке палате, иако данас великим дијелом запуштене и обрасле бршљаном, ипак свједоче о златном добу овог града. Палата Бујовић је диван је примјер ренесансно-барокне архитектуре. Власник је био познати поморац и силник Вицко Бујовић. Легенда каже да је био јако поносан на своју палату. Када је на његово питање да ли може да сагради љепшу градитељ одговорио потврдно, Бујовић га је у нападу бијеса са крова палате бацио у море. Данас се у овој палати налази Музеј града Пераста са бројним експонатима, документима и сликама које свједоче о бурној историји Пераста.
-1914. рођена Љубица Цуца Сокић, сликарка, последња велика српска уметница из генерације која је између два светска рата увела српску уметност у токове париске интимистичке школе. Сликарство је учила је код Бете Вукановић, Љубе Ивановића и Ивана Радовића. У Париз одлази 1936. и наредне три године усавршава се и излаже у светској уметничкој престоници. По повратку у Београд 1939. приређује прву самосталну изложбу у Уметничком павиљону. Била је професор на Академији ликовних уметности од 1948. до 1972. Редовни члан САНУ постала је 1979. године.
-1641. умро фламански сликар Антон ван Дајк, истакнути представник Фламанске сликарске школе, на чије је сликарство снажан печат утиснуо Петер Паул Рубенс, у чијем је атељеу у младости радио. Потом је отишао у Италију, па у Француску, у Лондон је дошао 1632. и постао дворски сликар краља Чарлса Првог Стјуарта и портретиста енглеског високог друштва. Његове религиозне композиције осредње су вриједности, али портрете одликује племенитост израза, суптилност палете и озбиљна психолошка анализа.
– 1608. рођен енглески писац Џон Милтон, један од највећих пјесника свјетске књижевности, изузетно образован, снажна личност високог морала и велики мислилац. Послије погубљења краља Чарлса Првог 1649. сасвим се посветио политици и, осим неколико сонета, писао је само прозу, расправљајући о различитим политичким и вјерским питањима. До обнове монархије 1660. био је латински секретар Државног савјета. Ослијепио је 1652, а кад је монархија обновљена допао је затвора и изгубио већи дио имања и од тада до смрти 1674. вратио се поезији. Слијеп, сиромашан и разочаран спјевао је једно од својих највећих дјела: “Изгубљени рај”.
– 9. децембра 1917. године турске трупе предале су Британцима у Првом свјетском рату Јерусалим, који је под турском доминацијом био од 1517. године. Историја града сеже уназад до четвртог миленијума прије Христа, што га чини једним од најстаријих градова у свијету. Јерусалим је светиња за три религије. За све три религије постоји мјесто у јерусалимском Старом граду које сматрају својим најсветијим дијелом, знаком своје најснажније, најдубље посвећености Богу. Када су Уједињене нације 29. новембра 1947. године дале зелено свијетло за подјелу Палестине на двије државе, једну арапску, а другу јеврејску, Јерусалим (који је тада био већински јеврејски) је изостављен из једначине, и то с намјером да заједно с околином (укључујући Витлејем) буде проглашен за међународни град, издвојена територија. Јевреји су прихватили план, а Давид Бен-Гурион, први премијер Израела и „отац домовине“, рекао је да је „губитак Јерусалима цијена која се мора платити како би добили своју државу“. Међутим, Арапи су одбили УН-ов план подјеле, и објавили рат Израелу. Током Рата за независност, израелске снаге су се стратешки позиционирале широм земље, укључујући и Јерусалим. Када је исцртана чувена „Зелена линија“ примирја, Израел је заузео западни дио Јерусалима, а Јорданци су контролисали источни дио. Израел је анектирао западни Јерусалим и недјељу дана касније га прогласио за пријестоницу државе а Јордан је анектирао источни Јерусалим, и прогласио га за „другу престоницу“. Израел је у очима арапског света био непријатељ, због чега није било могуће постићи било какав конструктиван договор. То је трајало све до 1967. године када је нетрпељивост ескалирала. Почео је чувени Шестодневни рат, током којег је Израел преузео контролу над источним Јерусалимом, и током каснијих година преселио све институције у источни дио, изградио велики број насеља и усвојио бројне законе који онемогућавају чак и најлибералнијим владама да препусте и милиметар града Палестини. Како су деценије пролазиле, тако је став свих страна постајао све чвршћи. УН и међународна заједница одбиле су да признају „једностране потезе Израела у источном Јерусалиму“, прогласивши их за кршење међународног права, док су Палестинци одбијали сваку врсту компромиса све док се Свети град води као пријестоница Израела. Иако разговори Палестинаца и Израелаца постоје већ декадама, у последњих четрвт вијека нијесу стигли далеко.
-Српска православна Црква 9. децембра слави преподобног Алимпија Столпника и светог Георгија посног
