Први и последњи случај међународног тероризма у Југославији догодио се 9. марта 1983. када су двојица Јермена запуцала на аутомобил у коме је био турски амбасадор.
Била је среда, 9. март 1983. године, пре подне. Све је слутило да Београђане чека још један миран радни дан, када се наједном, у центру престонице Југославије, зачула пуцњава из пиштоља.
На углу данашње Ресавске улице и Булевара Краља Александра, тада Револуције, двојица младих Јермена запуцали су на аутомобил у коме је био ондашњи амбасадор Турске у Југославији Галип Балкар.
“Био је то незапамћени догађај у послератној, а можда и предратној Југославији”, говори историчар Ненад Петровић за BBC на српском.
Нападачи су се дали у бег, а поједини очевици појурили за њима и храбро им се супротставили, попут Жељка Миливојевића, студента машинства из Инђије, који је том приликом страдао.
У општем метежу и пуцњави рањено је још двоје Београђана, као и амбасадоров возач.
Турски амбасадор је два дана после атентата подлегао повредама.
Био је ово први и последњи случај међународног тероризма у социјалистичкој Југославији.
Двојица нападача, Харутион Киркор Левонијан и Александар Рафи Елбекијан, обојица у двадесетим годинама, истог дана су ухапшени и осуђени на дуге затворске казне које, како ће се касније испоставити, нису у потпуности одслужили.
Одговорност за напад преузела је милитантна група “Борци за извршење правде због геноцида над Јерменима” (Justice Commando for Armenian Genocide – JCAG), чији су чланови годинама учествовали у бројним терористичким нападима на турске дипломате.
“Југославија је била земља која је највише учинила да ухвати нападаче још од 1973, а њени напори су помогли у даљем јачању добрих односа са Турском”, наводи Хазел Чаган Елбир, аналитичарка турског Центра за Евроазијске студије, у писаном одговору за BBC на српском.
Мотиви иза атентата
Крајем 1970-их и почетком 1980-их свет се сусрео са новом фазом Хладног рата, периода крајње заоштрених односа између капиталистичког Запада и социјалистичког Истока, на челу са Совјетским Савезом.
Међународне напетости прелиле су се и на Турску која се тих година суочавала са таласом политичког насиља, чији су учесници били разне екстремно леве и десне организације, али и милитантне исламистичке групе.
У таквој атмосфери, септембра 1980, власт после војног удара – трећег у последње две деценије – преузима војна хунта под вођством генерала Кенана Еврена.
Уследила су масовна хапшења, а нови режим је на дугогодишње казне затвора осудио више стотина хиљада људи, док су десетине побијене.
Поред унутрашњих немира, Турску су потресали све учесталији напади на државне званичнике у иностранству које су организовале јерменске националистичке групе.
Хазел Чаган Елбир каже да су од 1973. до 1984. јерменски екстремисти убили 34 турских дипломата, како у Европи и Северној Америци, тако и на Блиском истоку.
“Галип Балкар је 27. дипломата и четврти амбасадор који је страдао у овом кратком временском периоду”, тврди аналитичарка.
Напади се приписују радикалним националистичким групама “Јерменска тајна армија за ослобођење Јерменије” (Armenian Secret Army for the Liberation of Armenia – ASALA) и “Борци за извршење правде због геноцида над Јерменима” (JCAG).
“Терористи групе ASALA, као и JCAG, тражили су да се догађаји из 1915. званично признају као ‘геноцид’ и репарацију јерменским организацијама и заједници за материјалну и моралну штету која им је нанета у Османском царству.
“Такође, сматрали су да Јерменима треба да се дозволи повратак на територију коју су назвали ‘Западна Јерменија’, а која је заправо део Републике Турске”, објашњава Чаган Елбир.
Отомански Турци су од 1915. до 1917, током Првог светског рата, спровели масовно убијање и протеривање Јермена из Мале Азије ка Сиријској пустињи.
Укупан број преминулих је питање око кога се и данас ове државе споре – Јермени тврде да је страдало 1,5 милиона људи, док Турска процењује укупан број на 300.000.
Подаци Међународне асоцијације проучавалаца геноцида показују да је број погинулих “више од милион”.
Зашто Београд?
Двојица нападача, 21-годишњи Александар Елбекијан и две године старији Харутион Левонијан, кренули су за Југославију из главног града Либана, Бејрута.
Ненад Петровић каже да су прво летели до Атине, а затим наставили до Будимпеште, да би потом возом стигли у Нови Сад, где су се изнајмили хотелску собу.
“Рачунали су да им је то безбедније, па су сваког дана аутобусом ишли до Београда и извиђали терен око турске амбасаде, на углу Крунске и улице Кнеза Милоша”, прича историчар.
За место злочина су до тада углавном бирани градови на Западу, док су се овог пута атентатори определили за престоницу Југославије.
Позивајући се на речи турског истраживачког новинара Угура Мумџуа, који је и сам страдао у атентату 1993, Чаган Елбир наглашава да је европска полиција уочи београдског злочина знала да се спрема нови напад, те су у већим градовима западних земаља безбедносне мере биле повишене.
“Мумџу је приметио да су наше дипломате у западним престоницама имале оклопна возила, а и турски полицајци су били пратња амбасадора у аутомобилима”, наводи турска аналитичарка.
Социјалистичке земље су, додаје, у том смислу тада биле “сигурније од западних”, па су атентатори можда зато и одабрали Београд.
Петровић каже да је главни град Југославије у то време био “поприлично безбедан град у односу на друге метрополе”, па ни “обезбеђење било које амбасаде није било посебно јако јер се сматрало да то овде не може да се деси”.
Бошко Јакшић, спољнополитички коментатор и тадашњи новинар листа Политика, имао је прилику да три дана пре атентата, после пријема у турској амбасади, седи дубоко у ноћ са Галипом Балкаром.
Питао га је, каже, како се осећа пошто је Европу увелико запљуснуо “талас јерменског тероризма”.
“Одговорио је да је безбедан, да се осећа добро у Београду, за разлику од његовог колеге у Паризу који због безбедности живи на седмом спрату и који, ако хоће да иде у ресторан, недељу дана унапред мора све да провери”, говори Јакшић за BBC на српском.
Међутим, како је вече одмицало, амбасадор му је открио да је ипак затражио од републичких власти “појачани ниво безбедности”, који “није стигао на време”.
Балкар је именован за амбасадора Турске у Југославији новембра 1981.
У дипломатију је, каже Јакшић, ушао као војно лице, односно официр.
“Био је један сјајан, шармантан и образован тип, припадник високе класе турског друштва, што се видело и по његовим манирима и изгледу”, сећа се новинар.
Први и последњи међународни терористички акт усред Београда
Пуцњи у центру Београда зачули су се нешто после 11 сати пре подне.
На црни мерцедес који је стао на црвено светло на семафору прекопута цркве Светог Марка запуцали су двојица Јермена.
“Очигледно су били унапред упознати да ће тог дана, у то време, амбасадор кренути у службену посету и да ће баш ту да прође”, тврди историчар Петровић.
Левонијан је испалио четири хица ка задњем седишту аутомобила, у амбасадора Галипа Балкара, док је Елбекијан ранио возача Неџати Кају, који је наводно био наоружан, али у паници није употребио пиштољ.
Преко изрешетаног аутомобила, Левонијан је требало да пребаци транспарент са исписаним акронимом терористичке групе JCAG, али је уплашен кренуо да бежи.
Уследило је нешто, за данашње услове и сличне опасне ситуације, готово незамисливо – случајни пролазници су почели да вичу на атентаторе и јуре за њима.
Док је Левонијан бежао низ Булевар, ка Правном факултету, супротставио му се пуковник у пензији Слободан Брајовић, обгрливши га у намери да га заустави.
Према званичној верзији, Левонијан се ослободио и ранио Брајовића, те наставио да бежи ка Ташмајданском парку где га је погодио хитац из правца зграде где се данас налази пословница Ер Србије, тада Југословенског аеротранспорта (ЈАТ).
Петровић каже да је на Јермена пуцао “полицајац који се наводно случајно ту задесио и тешко га је ранио”, погодивши га у “кичмени стуб, после чега је остао непокретан”.
Бежећи од масе, Левонијан је ранио још једну пролазницу, Зорицу Золотић.
Међутим, атентатор на турског амбасадора и деценијама после овог злочина пориче да је пуцао у невине пролазнике.
У разговору за Нова.рс пре више од две године изјавио је пуцао у ваздух и то само једном.
“Полицајац је првим метком повредио пуковника, а другим метком мене – пуковника је погодио метак калибра 7,62, а мој пиштољ је био 9 милиметара”, рекао је Левонијан, иако је на суду доказано супротно.
Други нападач, Елбекијан, одмах је јурнуо ка Ташмајданском парку где је такође налетео на групу људи која му је препречила пут.
Јермен се потом окренуо и упуцао Жељка Миливојевића из Инђије, студента Машинског факултета, који је то јутро дошао на испит.
Миливојевићеву смрт опевала је годину дана касније ријечка панк група Параф у истоименој песми, једна улица у београдском насељу Калуђерица данас носи његово име, а постхумно су га одликовале и Турска и Југославија.
Елбекијан је ухапшен те вечери на железничкој станици у Новом Саду.
“Вероватно је план био да иде до мађарске границе па ту да га пребаце, или до Вршца и границе са Румунијом, јер више није имао начина да то уради легално”, претпоставља Петровић.
Историчар каже да се у истрази појавио и мистериозни “трећи човек који је допутовао аутомобилом са Запада, чији се идентитет никада није сазнао”.
Он се, наводно, са атентаторима “сретао по Београду, све им објаснио и дао им оружје”.
“Био је у том тренутку ту негде, посматрао је читав догађај и нетрагом нестао”, каже Петровић.
Турски амбасадор је превезен у болницу, где је преминуо два дана касније, 11. марта.
Његово тело је неколико дана после смрти испраћено уз државне почасти за Анкару где је сахрањен на меморијалном гробљу Министарства спољних послова.
Пропусти и пресуде
Суђење двојици Јермена одвијало се у болници Централног затвора у Београду, због повређеног Левонијана, тада већ у инвалидским колицима.
Бранили су их познати југословенски адвокати Срђа Поповић, Вељко Губерина, Пријезда Поповић и Милан Вујин.
Током саслушања, у налазу о обдукцији поткрала се грешка око пречника пројектила који је усмртио Миливојевић, а која је могла умногоме да промени крајњи исход суђења.
Судска вештакиња је навела да је калибар био 7 милиметара, што није одговарало оружју из кога су пуцали Јермени, калибра 9 милиметара.
“Адвокати оптужених су тврдили да студента није усмртио један од ове двојице, већ полицајац који је ту био на дужности у цивилу, у покушају да убије бегунца.
“То не стоји, била је то грешка тих што су испитивали калибар”, сматра Петровић.
Суд је одбацио тврдње одбране уз образложење да “медицинар може да погреши код мерења промера ране јер није за то довољно стручан, те да се мерење стручњака балистичара мора узети као поузданије”.
Тачно 12 месеци после извршеног атентата, двојица Јермена су осуђена на казну затвора од по 20 година.
После жалбе, Врховни суд Србије је Елбекијану смањио казну на 15 година.
Петровић каже да је Левонијан могао бити осуђен и на смрт, али се по тадашњим законима ова казна није спроводила над “немоћним лицима”.
Међудржавно посредовање и краћа робија
Непосредно пошто је на овај случај стављена тачка, а атентатори завршили иза решетака, Бошку Јакшићу је стигао позив од непознате особе која је поручила да “сутра у 10 ујутру” буде у хотелу Москва.
“Питао сам ко зове, а он је само рекао: ‘јако је важно, дођите’, без представљања.
“Био је то први и једини пут у животу да сам учествовао у међудржавном посредовању”, говори спољнополитички коментатор и новинар.
Када је дошао у хотел, пришла су му двојица мушкараца који су се представили као Јермени.
Рекли су му, каже Јакшић, да “знају да је склон јерменском народу” јер су читали његове текстове, те да су “зато одабрали њега да пренесе поруку”.
“Следио сам се када сам је чуо.
“Гласила је: ‘уколико двојица наше браће не буду брзо пуштена, дипломатско-конзуларна представништва Југославије ће бити наша мета'”, препричава новинар.
Каже да је поруку пренео пријатељу амбасадору, рачунајући да ће је он проследити даље.
Левонијан је пуштен из затвора на пролеће 1987, без медијске и политичке помпе, због “медицинских разлога”.
Чаган Елбир каже да је Левонијан отишао у Грчку, а затим у Либан “где је учествовао на разним догађајима које је организовао Дашнак (Јерменска револуционарна федерација)”, јерменска партија националистичке и социјалистичке оријентације.
Турска аналитичарка додаје да је југословенска штампа о његовом ослобађању писала тек “када је постало јасно да таква срамота више није могла да остане скривена”.
Ова вест је у Турској дочекана са запрепашћењем, а неки су били и разочарани, посебно због добрих односа ове земље и Југославије.
Други учесник у злочину, Елбекијан, који је усмртио студента Миливојевића, условно је отпуштен 1990, наводно захваљујући Слободану Милошевићу, будућем српском и југословенском председнику.
Он данас живи у либанској престоници Бејруту, а Левонијан у главном граду Јерменије Јеревану, тврди Чаган Елбир.
“Обојица жалимо због српских грађана који су страдали, чак ми је жао и турског амбасадора као човека.
“Схватали смо да смо били проблем за Југославију, али нисмо имали избора – били смо принуђени да тако ширимо наш глас по свету”, рекао је раније Лавонијан, за Нова.рс.
Политика и дипломатија
Атентат није пореметио односе Југославије и Турске, сматрају стручњаци.
Вест о смрти амбасадора у Турској је дочекана љутито и са огорчењем, истиче Чаган Елбир, док је брза реакција југословенске државе и самих Београђана одушевила многе.
“Југославија је уложила велике напоре да ухвати терористе, а брзи одговор грађана на напад био је достојан дивљења”, наглашава она.
Петровић каже да је реакција у Турској “била слављена и хваљена као доказ добрих односа између две земље”.
Турски председник Кенан Еврен је крајем марта 1983. постхумно одликовао Жељка Миливојевића, као и Слободана Брајовића и неименованог милиционера који је ранио нападача.
Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), је такође постхумно доделило Галипу Балкару Орден југословенске звезде са лентом за “допринос развоју пријатељских односа и сарадње” двеју земаља.
Медији у Совјетском Савезу, у чијем је саставу била Јерменија, нису ни пренели вест о атентату, тврди Петровић.
Чаган Елбир наводи да у њеним истраживањима није наишла на документ који указује да је Совјетски Савез изјавио саучешће Турској овим поводом, док Бошко Јакшић тврди да је званични Јереван “порицао било какву везу са терористима”.
“Очигледно је да су све три стране, Београд, Москва и Анкара, желеле да из тога мање-више сви изађу неозлеђени.
“У крајњој линији, ни Анкара, ни Београд, немају никакву одговорност у томе – на званичном нивоу, свако је био невин”, каже Јакшић.
Јакшић истиче да је убрзо после атентата, “јерменски тероризам почео да губи на интензитету и очигледно стављен под лупу”.
Подршку и утицај су додатно изгубили после бомбашког напада на париском аеродрому Орли, средином јула 1983, када је страдало осморо, а повређено више од 50 људи, каже Чаган Елбир.
“После удара које су примили у последњим нападима, усмерили су деловање ка уско ефикасним протестима и пропаганди.
“Чињеница да је Турска почела ефикасније да штити сопствене дипломате него претходних година, такође се може сматрати делом ове борбе”, закључује аналитичарка.
