Синоћ је у великој сали Народне библиотеке ,,Радосав Љумовић” у Подгорици, уз присуство љубитеља поезије, одржано изузетно успјешно ауторско Вече Милице Бакрач, пјесникиње из Никшића.
О њеном пјесништву и прегнућима у култури говорио је проф. др Драган Копривица, стихове казивао глумац Славиша Чуровић, модератор Вечери био је Владимир Караџић, а присутнима се својим изабраним стиховима у другом дијелу програма представила и пјесникиња.
Милица Бакрач је своју прву збирку штампала 1996. године (,,Нек ме птице криком буде”), а праву афирмацију почела стицати појавом своје књиге пјесама “Азбучник”, која је доживјела чак три издања (2006, 2008. и 2010) а збирку изабраних и нових пјесама “Хранитељ птица” објавила 2023. у издању Културног центра Војводине ,,Милош Црњански”.
Вече у Народној библиотеци отворио је глумац Славиша Чуровић, који је својим маестралним казивањем пјесама Милице Бакрач дао посебан тон читавој промоцији, и подсјетио на дане кад је Рале Дамјановић обиљежио читаво једно вријеме говорећи поезију домаћих и свјетских класика као професионални рапсод.
У свом осврту на пјеснички пут Милице Бакрач, проф. др Драган Копривица је истакао да је ријеч о једној од најбољих пјесникиња Црне Горе и региона, што је, како је истакао, и доказала са својих петнаест објављених књига и исто толико угледних награда, међу којима су и Повеља Свети Сава, „Марко Миљанов“, Витезова награда за животно ђело, награда „Душко Трифуновић“, „Растко Петровић“, „Печат кнеза Лазара“, Први Оскар Србије за књижевност, „Милица Стојадиновић Српкиња“ и друге…
Копривица је истакао да је Милица Бакрач објавила избор поезије Петра Другог Петровића Његоша, Матије Бећковића и Десанке Максимовић, да је приредила Антологију добитника Награде „Марко Миљанов“ 2017. Такође је истакао да је заступљена у више антологија поезије за ђецу и одрасле, а уредница је програма у ЈУ „Захумље“ у Никшићу, гђе води и успјешну књижевну трибину “Свободијада”.
Помало је парадоксално, истакао је критичар, да је Милица још угледнија као пјесникиња у Србији и Републици Српској него код нас. Затим је навео да у њеној поезији доминира српство у есенцијалном смислу, гђе год га има на земноме шару, из којег црпи богат спектар тема и мотива преко суштаствености, и самих ликова којима шаље најљепше пјесничке поруке химничкога типа. Зато надахнуто и с највишим поштовањем пјева о ћирилици, Буквару, о Хиландару, Острогу, Огледалу српском, Арсенију Чарнојевићу, Николају Жичком, Растку Немањићу, Петру Другом Петровићу Његошу, Карађорђу, Вуку Караџићу, Вуку Мандушићу, миропочившем митрополиту Амфилохију, као и о Његовом високопреосвештенству митрополиту Јоаникију.
Стога је у овом сегменту пјесама Милице Бакрач ријеч о стихованој историји српског народа, језика и културе.
Пјесникиња своје версе посвећује и сјенима истакнутих хероина српске историје, по којима се такође писало вријеме: царици Милици, Симониди, Момчиловој љуби, Косовки ђевојци, Јефимији…
И, како то чине прави пјесници, по ријечима Копривице у поезији Милице Бакрач нема испразног пјевања ради пјевања, нити, док пјева о српској нацији, национализма. Она пише хуманистички, лирским тоном, поштује друге културе тражећи у српској андрићевске знакове поред пута, оне који вјечно остају крај животних путева великих личности српске историје у духу православља, величине и снаге вјере српског народа, који је прошао страдалнички пут и остао свој у породици европских народа.
Копривица је истакао да је Бакрач, и поред тога што је готово хипнотички загледана у странице историје српског етноса и етоса, изванредна и као лирска пјесникиња.
Стога у пјесми „Жена“, набрајајући на поетски начин женске ликове кроз историју, закључује: „Можда још пре Еве, и древног Едена, / беше неко чудо, попут трачка дуге, / ко зна откад земљом ходила је жена, / са крчагом љубве, верности и туге.“
Сналазећи се понајбоље у форми сонета, Милица је изванредна и у дистиху, као и у пјесми „Човек и жена са планине“, у којој каже: „Волео си ме у једном дану / к’о што је Вронски волео Ану. // Залази сунце у тихој муци. / С планине вију људи и вуци…“
А у пјесми „Давна“ такође ствара успјеле стихове: „Као да долазим збиља издалека / мене Моја Љубав на перону чека!”
У низу импресивних пјесама издваја се и „Вековна“, „Песма без наслова“ и друге.
У пјесми „Русији“ Милица пјева о коријенима словенства и надахнуто закључује кроз паралелу љубави према Русији и љубави жене према лирском субјекту: „И да те није, претихи Доне! / Па да и нема свих руских степа! Да није тока, што ушћу тоне! Да ниси, Русијо, тако лепа! // Свечана, бела, огромна, смерна! // С ким бих поредила љубав моју? / Јер, ја сам вернија – ти си верна!“
А у сљедећем пјесничком циклусу ствара Азбучник, чије пјесме у форми акростиха почињу редосљедом ћириличних слова, и стихује о личностима српске историје…
Посљедњу пјесму циклуса, која и носи назив „Азбучник“, почиње на импресиван начин: „Ако нестане песме, знак је да неме уста, / Бол се болети не сме, кућа остаће пуста. / Вуковог језика врело, да не пресахне, Боже! / Грех је спустити чело, док се тирани множе. / Дубока моја надо, не дај да вера клоне! / Ђорђије, погледај крадом како нас аждаје гоне! / Јеванђеља наша света хуле и хоће да згазе. / Жалосна цветају лета, цвет пада на српске стазе…“
А религиозни печат свом пјевању даје и пјесмом “Господе, није нам хладно”.
Из таквих пјесама извија се молитвени мирис тамјана, снага вјере, и вјере у то да је и поезија својеврсна религија, којом се може пјевати о свима трима гранама људске духовности, које су некад, до њиховог раздвајања, биле једно, нераздвојиво: о религији, филозофији и умјетности заједно. Па религиозни и филозофични тонови у поезији Милице Бакрач говоре у прилог тврдњи да се пјесникиња управо најљепше осјећа и проналази у тумачењу стварности путем стихова, из којих оџвањају и вјерски и филозофски ехо живота.
Уз све речено, како је на крају нагласио Копривица, Милица је своје пјесме одсањала по своме, снагом пјесничке имагинације, у стилском погледу се чувајући овјешталих рима, проналазећи зачудне спојеве ријечи, дајући печат свакој пјесми понаособ, бирајући пажљиво архаичне ријечи као дијаманте из богатог налазишта језика, због чега њено пјевање носи и дискретну патину прошлости, те због свега и представља особену појаву у савременој књижевности Црне Горе и шире.
У другом дијелу програма Милица Бакрач је у неколико наврата надахнуто читала своје изабране стихове, уз изврстан пријем и аплаузе љубитеља њене поезије.
