На отвореној позорници саборишта у Тршићу, родном селу Вука Стефановића Караџића, крај Жеравије, у недељу 17. септембра 2023. године, одржана је завршна свечаност јубиларног 90. Вуковог сабора, која је крунисана беседом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија.
“Српски језик, језик Вука и Доситеја, Светог Саве и краља Милутина, деспота Стефана Лазаревића и Ђурађа Бранковића, Андрића и Црњанског, темељ и колевка, садржај и простор, храм и дом нашег националног идентитета данас се налази на удару оних сила које настоје да га промене и извитопере, да му пресеку доток животоданих сокова и да га обезличе. Не треба посебно истицати, јер је препознатљиво, али треба подвући, јер изгледа да није свима и до краја јасно, да овде није реч о језику као неком издвојеном, самосвојном феномену. Промена језика за циљ има промену човека који га говори, који на њему мисли и пише, пева и плаче, који је тим истим језиком формиран и којим он формира друге. Ова насилна промена има изглед филолошког, али је она у ствари антрополошки феномен. Насиље над језиком које гледамо и коме се супротстављамо тек је увод у насиље над човеком. Уколико пристанемо на укидање слободе у развоју и спонтаности у процвату језика и исте заменимо одозго, тачније је рећи: одоздо! наметнутим променама и правилима, учинили смо први корак у укидању слободе сваког човека да буде оно што јесте и да се развија у правцу у коме жели да иде. Са запрепашћењем гледамо како политички комесари језичке револуције шире своју нову веру, свој новоговор привидне коректности и лажне равноправности, настојећи да живи језик Вука и Доситеја сабију или растегну у прокрустовске постеље својих идеолошких и политичких циљева. Наду нам улива чињеница да ова настојања не пролазе без отпора и да се на све стране наше земље подижу гласови у одбрану језика као једног од основних људских права. Та права, данас као и увек до сада, заједно са институцијама од националног значаја, бројним факултетима и институтима, брани и браниће Црква”, посебно је истакао у својој беседи патријарх Порфирије.
Поздрављајући присутне градоначеник Лознице Видоје Петровић је рекао да је данас велики дан за Тршић, Лозницу и Србију: “Када једна манифестација траје 90. година и окупља сваке године све генерације кроз програме, онда је разлог њеног постојања нешто што један народ има, а то је њен идентитет. Већ 90 година се окупља да слави и негује писмо. Данас је Вуков сабор важан догађај, јер кроз важне годишњице спаја историјске датуме са дигиталном ером. Понирањем у суштину Вуковог језика, нарочито Вукових пословица, добили смо оно што је наш академик Владета Јеротић приметио, дубоко освежавање умова”.
Пре саме свечаности, патријарх Порфирије, супруга председника Србије Тамара Вучић и министар културе Маја Гојковић обишли су сабор и цркву брвнару посвећену Светом Архангелу Михаилу. Том приликом Патријарх је поздравио и најстаријег посетиоца сабора у Тршићу, деведесетједногодишњег Глигорија Церовца и даривао му је икону.
Свечаност најстарије културне манифестације почела је извођењем “Химне Вуку” Стевана Мокрањца, а у уметничком програму посетиоци су на отвореној сцени видели програм “Венац игра у славу Вука” коју је извео ансамбл народн
Патријарх Порфирије је у беседи подсетио да Вука и Доситеја можемо сагледавати из још једног аспекта, који није био уобичајен у нашим научним круговима: “У историјској чињеници да су Вук и Доситеј сахрањени у црквеној порти испред најважнијег храма Београдске митрополије скривен је један други, дубљи, смисао. У чему се он састоји Из начина на који се о њима до данас најчешће писало могло се закључити, и бивало је закључивано, да су животи обојице поменутих великана протицали у различитим, често, турбулентним односима са Црквом. Да је у таквом начину сагледавања живота и рада и Вука и Доситеја потпуна истина, зар онда не би било чудно да су они од свих могућих почивалишта у српској престоници сахрањени баш на овом месту? И зар одабир тог и таквог, црквеног и освештаног, места није могући почетак, увод у једно ново, другачије, тумачење неких аспеката рада и живота ове двојице несумњивих великана нашег народа?”
“С правом је речено да се историјска истраживања никада не заустављају и да свака генерација може, слободно ваља додати и треба, да на основу нових података и чињеница, ширих и дубљих углова сагледавања одређених феномена и општег напредовања у знању и разумевању одређене епохе и личности које су живеле у њој, исте протумачи на један комплекснији и, колико је то могуће, истини ближи начин. Што је одређена личност којом се бавимо познатија и популарнија, зашто не рећи – и вољенија, ти су покушаји комплекснијег сагледавања више отежани па и, разумљиво је, ризичнији. Општа места историографских истраживања, прихваћени закључци, навикнутост на одређена теоријска решења формирају специфичан бедем који нови истраживачи оклевају да прекораче из различитих, не тако непознатих и несхватљивих, разлога. Неко би рекао: свако тумачење бива са одређеним разлогом, покренуто је и мотивисано сплетом узрока и има одређени циљ. То само по себи није лоше. Лоше постаје и бива када су ти мотиви идеолошки и утилитарни, а циљеви не почивају у настојању да се сагледа целина и што је могуће више приближи истини него да се жељеним закључцима оствари неки други, мање више скривени, циљ”, рекао је патријарх Порфирије напомињући да се то може видети из начина на који се код нас доживљава лик и дело јеромонаха Доситеја Обрадовића. Најбољи пример тога види у запису Доситеја да је тек у Халеу скинуо мантију, не наводећи разлоге за то: “Њих су потоње генарације тумача, у складу са својим погледима на свет, жељама и амбицијама дописивали на свима добро познате начине, посматрајући овај Доситејев поступак као “почетак потпуне секуларизације његовог живота” с једне, и, симболички гледано, одбацивање и избацивање мантије из српског културног и просветног јавног простора, са друге, дубље, стране. Шта се, у ствари, десило? Доситеј Обрадовић је на Универзитет у Халеу стигао у јесен 1782. године. Узгред буди речено он није био ни први ни једини српски студент на тој знаменитој школи. Истраживања халских матрикула показала су да је православних теолога на Халском универзитету у периоду од 1690 до 1800. године било укупно петнаест, а од тога су једанаесторица били Срби. Сви они су у Халеу скидали своје мантије не због промене идеолошких и верских уверења него из једног крајње конкретног и, слободно можемо рећи, застрашујућег разлога. Нова средина у којој су се нашли православни клирици – студенти гајила је велики степен анимозитета према Јеврејима – на које су својим изгледом: дуга брада, коса, тамне хаљине до земље, они подсећали. То је неретко за последицу имало да су припадници јеврејског народа бивали нападани на улицама, при чему је агресивни антисемтизам знао да има озбиљне и трагичне последице. Због тога је свим православним, па и српским, студентима саветовано да се тако не облаче да не би и сами постајали жртвама таквих напада.”
“Читаве генерације Доситејевих тумача дале су све од себе да формирају слику о Обрадовићу као надахнутом и ревносном промотеру образовања који се неуморно супротстављао конзервативним и мрачним друштвеним, тачније – црквеним, слојевима, директним противницима просвећивања српског народа. Сакривши се иза једне поједностављено протумачене Доситејеве максиме „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце. Оне војују и побјеждавају!“ ови тумачи или не знају, или неће да знају, или губе из вида, или намерно прећуткују истину да Доситеј није био једини просветитељ свога народа у времену у коме је живео. Под звоњавом истих тих звона и уз звецкање прапорца са кадионица и архијерејских сакоса плејаде архипастира и пастира Српске Цркве су са истом том, а много кад и већом, ревношћу ширили идеје о значају просвете и образовања од њега самог. Будућност српске културе, црквеног и друштвеног живота, у крајњој линији – онога што ми данас добрим делом јесмо, у XVIII столећу усмерили су и обликовали српски школовани калуђери. Од тога где су били школовани, као и тога каква су духовна и интелектуална интересовања и афинитете гајили, зависило је и то којим ће путем сами поћи, а потом за собом повести генерације својих следбеника. Два велика школска центра тога времена, латинизована Кијевска духовна академија и пијетистички, протестантски, универзитет у Халеу враћали су српском народу његову надарену децу са измењеним уверењима и погледима на свет. Без обзира на све разлике које су гајили у свом приступу богословљу, месту и улози Цркве и религије у друштву, српски студенти који су у XVIII столећу школовани „по туђим царствима“, када су се вратили у матичне крајеве у својим каснијим активностима имају један неспорни заједнички именитељ. То је било високо вредновање просветитељства кроз школовање народа као најбољег начина промовисања идеја и вредности које суштински треба да потпомогну промене и развој српског друштва”, рекао је Патријарх напоменувши да то јасно видимо у делатности Вука Караџића.
Патријарх Порфирије се обазрео и на чињеницу да је Српска Црква, односно њен тадашњи најзнаменитији поглавар карловачки митрополит Стефан Стратимировић, била највећи противник Вуковим реформама, оптужијући је да није имала слуха за неопходну трансформацију српског језика и смислену промену његовог писма. Међутим, да то није тако, напоменуо је Патријарх, можемо видети из неких неоспорних чињеница. “Као што је сваком иоле добронамерном човеку познато Православна Црква баштини свештену традицију равноапостолне браће Кирила и Методија. Она промовише употребу разумљивог језика и њему саобразног писма као средства и начине ширења живота по Јеванђељу Христовом. Те принципе, без обзира на већа или мања, односно дужа или краћа, историјским невољама условљена одступања, Црква је наставила да гаји и афирмише и у времену које је претходило Вуку и у доба када се његова реформа појавила и стекла широку прихваћеност”, рекао је Патријарх указавши историјским примерима на то: “Једна од најзначајнијих личности Српске Цркве и културе у 18. столећу био је јеромонах Гаврило Стефановић Венцловић, кога су образовале и духовно формирале, самим тим и надахнуле, изузетне личности свештеног братства манастира покрајдринске Раче, који су се након Велике сеобе нашли у Сентандреји. Отац Гаврило је од њих научио и преузео не само осећај за значај разумљивог језика у мисији Цркве него и свест о потреби прилагођавања писма том новом језичком динамизму. Из његовог богатог рукописног наслеђа можемо видети да се он још давне 1732. године – дакле, стотинак година пре Вука – у великој мери користио народним језиком било када је говорио на сложене доктринарне теме било када је својим парохијанима преводио текст Светог Писма на њима разумљив језик. Венцловић се, као што знамо или треба да знамо, није зауставио на томе. Он је кренуо у својеврсну реформу писма која, иако није заживела, ипак представља знак озбиљних интересовања свештенослужитеља Цркве за језичка питања и њихово правилно решавање”.
Најбољи пример да је Црква схватала и разумевала неопходност језичке реформе јесте, како је рекао патријарх Профирије: “карловачки митрополит, Јован Георгијевић односно Ђорђевић, који је као епископ врашачки у Вршцу негде између 1761. и 1763. године начинио прву реформисану српску ћирилицу о чему је знамените редове написао мој земљак, познати српски библиотекар и историчар српске књиге, књижевности и културе, чика Лаза Чурчић, родом из Титела. Том реформисаном ћирилицом је сликар Никола Нешковић исписао ктиторски запис у капели најлепшег владичанског двора Карловачке митрополије у Вршцу, њоме је уклесан текст на часној трпези вршачке Успенске цркве и исписано још неколико натписа у храмовима вршачке епархије”.
Због чега се они нису журили са реформама, а Вук јесте, требамо тражити у ширем контексту историјских збивања, рекао је Патријарх појашњавајући да су сви они живели “у једном сложеном времену у коме, као у свакој сличној епохи, велике силе настоје да у сврху остваривања својих политичких интереса преусмеравају судбине и развој мањих народа, настојећи да их приближе себи, промене, искористе и злоупотребе. Ти се циљеви остварују различитим средствима”.
“Кључну улогу у Вуковој језичкој реформи одиграо је Јернеј Копитар. Детаљније истраживање Копитаревих мотива, не само у случају Вука Караџића него и у питању Тараса Шевченка и улоге коју је имао у развоју украјинског језика, показује да су они шири од просветитељских и филолошких, а дубљи од филантропских и лично пријатељских. Копитар је, без сваке сумње, био један од водећих промотера аустријских империјалних геополитичких интереса на пољу култура словесних народа, које је, са једне стране, настојао да језички „осамостали”, а самим тим и уситни, а са друге, верски одвоји од корпуса већих црквених целина, разграђујући њихово верско јединство потпомогнуто заједничким језиком. То је митрополит Стратимировић првенствено имао на уму када се успротивио Вуковим реформама. Митрополит се није противио променама противљења ради – он је само инсистирао на томе да се промене одвијају спонтано и паметно, у језичком развојном континуитету, а не да настају у нечему што је њему изгледало као својеврсни револуционарни сврховити дисконтинуитет”, истакао је Патријарх наводећи да је то посебно важило за промене које су претиле да српски народ одвоје од једне а припоје другој језичкој матрици и културном идентитету, те да самим тим омогуће појаву каснијих феномена где ће, мање или веће, дијалектске разлике једног јединственог језика прерастати у идентитетске темеље нових језика, што се, уосталом, и догодило.
На крају беседе патријарх Порфирије је посебно истакао важност очувања језичког и културног идентитета: “Српски језик, језик Вука и Доситеја, Светог Саве и краља Милутина, деспота Стефана Лазаревића и Ђурађа Бранковића, Андрића и Црњанског, темељ и колевка, садржај и простор, храм и дом нашег националног идентитета данас се налази на удару оних сила које настоје да га промене и извитопере, да му пресеку доток животоданих сокова и да га обезличе. Не треба посебно истицати, јер је препознатљиво, али треба подвући, јер изгледа да није свима и до краја јасно, да овде није реч о језику као неком издвојеном, самосвојном феномену. Промена језика за циљ има промену човека који га говори, који на њему мисли и пише, пева и плаче, који је тим истим језиком формиран и којим он формира друге. Ова насилна промена има изглед филолошког, али је она у ствари антрополошки феномен. Насиље над језиком које гледамо и коме се супротстављамо тек је увод у насиље над човеком. Уколико пристанемо на укидање слободе у развоју и спонтаности у процвату језика и исте заменимо одозго, тачније је рећи: одоздо! наметнутим променама и правилима, учинили смо први корак у укидању слободе сваког човека да буде оно што јесте и да се развија у правцу у коме жели да иде. Са запрепашћењем гледамо како политички комесари језичке револуције шире своју нову веру, свој новоговор привидне коректности и лажне равноправности, настојећи да живи језик Вука и Доситеја сабију или растегну у прокрустовске постеље својих идеолошких и политичких циљева. Наду нам улива чињеница да ова настојања не пролазе без отпора и да се на све стране наше земље подижу гласови у одбрану језика као једног од основних људских права. Та права, данас као и увек до сада, заједно са институцијама од националног значаја, бројним факултетима и институтима, брани и браниће Црква”.
Међу присутним гостима били су Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Јеротеј, изасланик председника Србије и министар културе Маја Гојковић, саветник председника за културу Дејан Савић, државни секретари у министарству одбране и просвете и супруга председника Србије Тамара Вучић.
Први Вуков сабор одржан је у дворишту његове тада обновљене и освештане спомен-куће, 17. септембра 1933. године, и од тада се сваке године, осим 1941. и 1944, уочи Мале Госпојине, у Тршићу окупљају поштоваоци дела Вука Караџића, реформатора српског језика.
Овогодишњи Вуков сабор почео је 11. септембра представљањем рукописног одељења Матице српске, различитим научним скуповима посвећеним српском језику и култури, док је у уметничком делу програма, између осталог приказан и филм из Архива Југословенске кинотеке “Први Вуков сабор”.
Извор: Радио Слово Љубве
