,,Но нек каже Тара и Мојковац,
Ко је Србин, а ко Црногорац,
Како смо се тада понијели,
Иста нам је кућа и огњиште,
На исто се купили бојиште,
Гинули смо један за другога,
И истога призивали Бога,
У невољи у судњему часу,
Истоме се радовали гласу,
Сузе су нам заједно капале,
Мајке су се скупа радовале,
Правили смо заједно весеља,
Ми смо ђеца истих родитеља!”
7. јануара 1916. године, на температури 24 степена испод нуле, одиграла се главна битка на Мојковцу између црногорских и аустроугарских трупа. У тој бици, у драматичним околностима, црногорска војска окована ледом и снијегом је пружила снажан отпор аустроугарској војсци и нанијела јој велике губитке.
Један од најсвјетлијих примјера жртвовања у Првом свјетском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916. године, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла србијанској војсци да се повуче из правца Пећи, преко албанских и црногорских планина, ка Јадранском мору и касније Крфу. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. јануара и 7. јануара. Још не знајући за катастрофу, за више од 280 топова који су четири дана и четири ноћи, по наређењу генерала Вебера, тукли по Ловћену, црногорски промрзли и изгладњели војници су на Мојковцу одбранили стару границу на Тари. Вијест о паду Ловћена неколико дана касније дјеловала је као гром из ведра неба, јер је сваки од војника знао: када падне Ловћен пало је Цетиње, а када падне Цетиње пала је и Црна Гора.
Настала је чудна ситуација у којој побијеђени непријатељ бјежи, а побједник треба да напусти положај не знајући коме да остави Мојковац, коме мртве на положајима, коме артиљерију и толико жељене митраљезе и хаубице. Последње наређење штаба црногорске Санџачке војске гласило је: уништити сва оружја да не би користило непријатељу. О јунаштву црногорске војске најбоље свједоче ријечи аустроугарских официра, учесника битке. Пуковник Рихтер је записао да „храброст црногорског војника нема премца у историји ратова“. Генерал Хецендорф, много касније ће рећи: „Борили смо се против јунака из бајке…“
