На данашњи дан, 27. новембра 2014. Крсна или породична слава уврштена је на УНЕСКО-ву репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човјечанства, на основу одлуке одговарајућег Међувладиног комитета. То је први упис културних добара из Србије на ову листу.
У ријечима Светог владике Николаја Велимировића крије се сва љепота и значај прослављања празника посвећених хришћанским светитељима, нарочито крсне славе: „Нико није тако њежно украсио хришћанске празнике као српски народ, који је , попут лепо изатканих ћилима, окитио дирљивим и лепим обичајима. Срби као нико воле и поштују светитеље, нарочито своје крсне славе. Заиста, као нико други на свијету“.
У народу слава је народни црквени обичај. Примањем хришћанства Свети Сава је сугерисао свештеницима да не прогоне стара народна веровања и обичаје, већ да им дају хришћанска обележја. „Свака хришћанска породица је мала црква“, ријечи су апостола Павла на којима се темељи обичај православља крсне славе у српском народу. „Она је за нас Србе рођендан и имендан“ мисао је патријарха Павла. Kао што се сваки хришћански храм посвећује неком светитељу или догађају који се сматра његовима заштитником, свака српска породица ставља се под окриље једног свеца коме се као свом молитвеном заступнику обраћа, поштује га и слави. Она је израз захвалности Богу за благост постојања и молитвени чин божије снаге и љубави који сваки верник носи у себи. Kрсна слава је „црква православног дома“ спомен светога кроз чија дела се Бог појавио. То је празник сваке фамилије, дан када су њени чланови примили хришћанство. Тада се окупљају, мире и опраштају старе несугласице. То је молитвени чин захвалности Богу али и најјача спона међу генерацијама, најјачи печат трајања српског народа. У традицији и наслеђу хришћанског света Истока и Запада нема крсне славе. Она представља једну од главних одлика православља српскога стила и искуства на овим просторима хришћанске Европе. По феномену крсне славе српски народ је препознатљив и уважаван од целог хришћанског света. То је његов, савременим речником речено „високо маркирани бренд“ који снажно сведочи о његовом особеном хришћанском идентитету и дубоком поимању хришћанства и православља.
Нема славе без свијеће, колача, жита (кољива), вина и славске иконе. Светлост свијеће симболише светлост науке Христове. Kолач се сматра Тијелом Христовим и има исту симболику која постоји приликом обреда причешћа. Жито или кољиво се кува и приноси у славу Божију у част светитеља који се слави, за здравље и напредак дома и његових укућана, као и за покој душа свих умрлих у том дому. Пшенично зрно у хришћанству је симбол вечног живота, смрти и васкрсења. Јер, када се сије , оно умире и клија, али из њега се рађа нови живот који доноси стоструки род. Виносимболише Христову крв и њиме се полива колач и жито. Вино представља начин остваривања заједништва у молитви и захвалност светитељу заштитнику. Икона је ликовна представа светитеља или догађаја који се обележава као крсна слава. У православљу она представља много више од слике или портрета. Целивајући икону, целивамо Бога. Окупљајући се око пламена славске свеће, жита и вина, под никад уснулим оком иконе заштитнице, српске породице су црпеле снагу и енергију да опстану. Слава је инспирација живота, гарант трајања и равнотеже духовне и материјалне сфере живота. Свети Николај Велимировић каже: „Хришћански свеци нису никакви измишљени богови, него стварне личности, који су као људи на земљи живели богоугодним животом, посветили се и у рај ушли. Они се моле Богу за нас на земљи, а Бог из љубави према њима – зато што су они показали своју љубав према Богу- испуњава им молитве за људе“. Захваљујући крсној слави српски народ је преживио и одолио бројним притисцима и искушењима. Између осталог турском ропству, прогонима и страдањима у току светских ратова као и полувековној насилној атеизацији. За славу као и за песму могло би се рећи: „Слава нас је одржала, њојзи хвала“. Зато, ако 1000 година у једној кући гори свећа ко нам даје право да је гасимо? Наша је обавеза али и част да је поштујемо и следимо традицију својих предака, због нас савременика и генерација које долазе. Kолико њежности, искрености, љепоте и доброте садржи.
Међународни комитет за заштиту нематеријалног културног наслеђа 2014. године у Паризу на редовној седници донео је одлуку да се српска слава уврсти на светску листу нематеријалне баштине човечанства под заштитом Унеска. То је прво културно добро из Србије уписано на ту листу и од великог је значаја за српску културу.
