Пише: Перица Ђаковић
Десило оно што се можда није смјело десити у граду који је уз Беране први кренуо у протесте након хапшења тадашње опозиције, без скидања имунитета, која се у Скупштини успротивила ДПС-у и његовим сателитима у борби против Српске православне цркве и њене Митрополије. Била је то децембраска ноћ, предновогодишња, био је то сигнал српском народу у Црној Гори за борбу против режима који му је преко ријечи свог премијера запријетио да ће га на тракторима протјерати. Био је то почетак величанствених Литија и почетак политичког краја ДПС-а и њеног вође, који данас то назива клеронационалистичком контра револуцијом. То ће остати уписано када је народ Будве блокирао кружни ток на улазу у град, као што ће остати уписан и овај 3. фебруар 2025. године када је на мала врата најављен политички повратак ДПС-а. Колико је овој партији важан овај град показали су и оним насилним упадом полиције у зграду Општине и хапшењем тадашњег предсједника Царевића и његових сарадника. Будва за ДПС није само метропола туризма, она је много више. Овђе су се обогатили преко ноћи многи, дошли до сумњивог капитала, овђе је створена, барем тако је и званично признато, прва организована криминална група на чијем челу је био управо други човјек ДПС-а. Њега а и његове сараднике, тадашње предсједнике Општине, партија којој су служили и њен лидер испратили су у Спуж.
Сјећају се Будвани сигурно добро тог периода, па ми је утолико чудно да су тако лако дозволили да власт коју су тешко стицали препусте почетком ове 2025. године, да им до јуче њихов човјек, човјек од повјерења и Царевића и Божовића, али вјероватно и врха бившег Демократског фронта, на власт доведе прво СДП, а добро упућени кажу да ће уз подршку ДПС-а, наводно мањинску, али не и по дубини, он сутра засјести у фотељу првог човјека Метрополе. Па зар то Никола Јовановић, млади кадар СНП-а из Мојковца, потом члан Кнежевићевог ДНП, доведен да се нађе при руци Царевићу, није у својој првој ТВ изјави одмах по устоличењу предсједника Скупштине сам самоувјерено потврдио? Дакле, опет та проклета и за политичаре неодољива фотеља.
Зли језици кажу да је овај сценарио настао у Спужу, одакле се већ двије године практично управља овим градом, да је то договор Мила Божовића и Зорана Лазовића?! Народна изрека, а народу треба вјеровати, каже гђе има дима има и ватре. Вријеме, као најбоље мајсторско решето, врло брзо ће ове ћакуле демантовати или потврдити.
Ипак, није баш сасвим јасно како је нова коалициона власт на државном нивоу то лако препустила. Какве су ту игре и интереси у питању. Како је у фебруарској ноћи опет на телефонској сједници Владе напрасно скраћен рок за будванску сједницу која је већ била од стране ресорног министарства заказана за 11. фебруар? Да ли је скупштинска опозиција навукла на танак лед премијера у игри око прекида бојкота и буџета? Какве су то игре биле у питању када је практично преко ноћи предсједник Скупштине Мандић уручио одлуку о 15-то дневном удаљењу из пленума већем броју опозиционих посланика да би буџет ових дана највјероватније дошао на усвајање. Не вјерујем да је Мандић баш тако лако послушао савјет премијера Спајића да опозиционарима да који дан „одмора“? Чинило се да је договор у Скупштини могућ, да ће лидери ДПС-а за пут за доручак са Трампом, уз наводни ултиматум Венецијанске комисије, попустити. Па и они као и неки посланици који су кажу подаци потрошили на путовања око 350.000 еурића, воле и те како да путују још ако је „муфте“, како би народ рекао „И тата би сине“. Да ли је игру лукави Манда наслутио оног тренутка када је опозиција одбила њихов предлог и најавила свој који ће објавити послије заказаног састанка са представницима амбасада Квинте. Из рукава, што би Балашевић рекао, Мандић је извукао кеца, односно дуго одлагану одлуку о кажњавање посланика због блокирања рада парламента. Премијер и предсједник Скупштине очигледно су изгубили власт у Будви, али ће добити буџет, да ли је то било баш толико вриједно ето то ће они а и народ тек сазнати, као што полако сазнаје за не мале трошкове који се са његове грбаче троше за Владу и њене министре, као и за посланике, али и њихове фамилије и гласаче, а ту је и предсједник и његова служба. Народ каже „има се, може се“, ако не производимо и не стварамо скоро ништа, не треба пуно бринути, ту су кредити. Е, можда баш ту лежи зец, у новом задужењу који би омогућио реализацију програма Европа сад 2. Ко зна.
Перица Ђаковић
