Судија Основног суда у Бару, Борис Булатовић, донио је данас пресуду којом се држава, односно ресорно Министарство културе и медија, обавезује да пароху барском Митрополије црногорско-приморске (МПЦ), протојереју Јовану Пламенцу, на име накнаде нематеријалне штете, исплати три хиљаде еура због повреде права на част, углед и достојанство у случају портала „Удар”.
Наиме, на поменутој интернет публикацији 17. августа 2020. године објављен је видео запис на којем је, поред осталих, Пламенац означен као сарадник српске Безбједносно-информативне агенције (БИА), кодног имена „Лисица”, те да му је оперативна веза, такође свештеник, јереј Горан Крстић.
Како се наводи у пресуди, „изнијете тврдње на поменутом порталу нијесу засноване на било каквом доказу, нити на исти упућују, а ни не наговјештава се да је у питању сумња, претпоставка и/или гласина, па је јасно да те информације нијесу објављене у доброј вјери, нити су служиле расправи од јавног интереса”.
,,Објавом на проталу „Удар.ме” директно се утицало на част и углед тужиоца, јер је исти широј јавности представљен као извршилац тешког кривичног дјела против уставног уређења и безбједности Црне Горе – шпијунажа из чл. 368 КЗ ЦГ, чиме је повријеђено људско достојанство тужиоца које јемчи Устав Црне Горе”, истиче се у пресуди.
У образложењу пресуде појашњава се и да основ одговорности државе, између осталог, лежи у одредби чл. 166 Закона о облигационим односима.
“Јер правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, због чега је тужена дужна да накнади штету коју је причинило Министарство културе и медија не вршењем својих овлашћења. Тужена је имала објективних могућности да, у смислу надзора над примјеном чл. 11 Закона о медијима, открије и учини доступним јавности и/или покрене прекршајни поступак против оснивача. Нематеријална штета коју је тужилац претрпио је настала усљед не вршења садашњег Министарства културе и медија (раније Министарства јавне управе, дигиталног друштва и медија, а прије тога Министарства културе) Законом о медијима повјерених јој функција”, стоји у пресуди.
По налажењу суда нијесу основане тврдње Министарства културе и медија да се упис у Евиденцију и регистар медија заснива на добровољној основи, „будући да је та обавеза изричито прописана цитираним одредбама Закона о медијима”.
,,Надлежни орган тужене – Министарство културе и медија је, у смислу одредбе члана 59 став 3 Закона о медијима, било дужно да врши надзор примјене одредби овог закона – члана 11 став 1, 2, и 3 у случају штампаних медија и интернетских публикација, које се тичу обавезе објављивања свих података прописаних као обавезна садржина импресума медија, те обавезе да импресум медија мора бити видљив, лако препознатљив и увијек доступан и да, с тим у вези, а сходно одредби члана 60 Закона, предузме радње у циљу утврђивања прекршајне одговорности и изрицања новчаних казни. Ово тим прије што је интернет публикација – портал „Удар” спорни садржај о тужиоцу објавила дана 17. августа 2020. године, док је његова регистрација на националном домену извршена нешто раније. односно 10. Јула 2020. године кад се и почело са пласирањем садржаја, а која чињеница је несумњиво била позната и надлежним органима у то вријеме, на шта упућује и саопштење Агенције за електронске медије број 02-672 од 03.08.2020.године, у којем се констатује да је уочено постојање портала који нијесу извршили своје законске обавезе уписа у регистар и идентификације”, додаје се у пресуди.
Овим нечињењем државних органа, наглашава се у образложењу, „широј јавности је постао доступан садржај којим се компромитује личност тужиоца, изношењем тврдњи које нијесу засноване на чињеницама, односно представљају лажне и нетачне тврдње (клевету) и, као такве, штетиле су угледу који тужилац има међу члановима своје уже и шире заједнице, односно заједнице уопште, те у коначном довеле и до повреде права његове личности”.
,,Одмјеравајући висину накнаде, суд је водио рачуна о значају повријеђеног добра и циљу коме служи та накнада налазећи да су повријеђена лична добра тужиоца немјерљива у новцу и да се између њих не може успоставити однос еквиваленције, јер накнада нематеријалне штете није компензација, већ сатисфакција за тужиоца, која му је потребна да успостави психичку равнотежу, која му је нарушена повредом права личности. Суд је, по слободној оцјени, примијеном одредбе из чл. 220 ЗПП, тужиоцу правичну новчану накнаду за повреду права личности (психичког интегритета, части, угледа и достојанства) утврдио у износу од 3.000,00 еура водећи рачуна о циљу накнаде, односно да се њоме не погодује тежњама које нијесу спојиве са самом природом, нашавши да тај износ представља адекватну накнаду нематеријалне штете, имајући у виду све околности случаја, а нарочито животну тужиоца (рођен 1955. године), његов претходни живот, те позив који тужилац обавља, односно чињеницу да је исти свештено лице, а имајући у виду и актуелну судску праксу за овај вид накнаде нематеријалне штете”, закључује се у пресуди.
