Ни после двадесет двије година нема одговора на то ко је пуцао и усмртио дјецу која су се купала на ријеци Бистрици, 500 метара од центра села Гораждевца код Пећи 13. августа 2003. године.
Данас су се навршиле 22 године од злочина у Гораждевцу на Косову и Метохији, када су непознате особе из ,,калашњикова” испалили 87 метака на српску децу која су се купала у ријеци Бистрици. У нападу су убијени Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (13), док су тешко ранили Драгану Србљак (13), Марка Богићевића (12), Богдана Букумирића (14) и Ђорђа Угреновића (20). За овај злочин нико није одговарао. Међународна мисија ЕУЛЕКС обуставила је истрагу 2011. године, како су навели, због недостатка доказа. Парастос страдалимаслужио је јутрос у цркви Рођења Пресвете Богородице у Гораждевцу Епископ новобрдски Иларион викарни епископ Патријарха Порфирија.
Владика је окупљенима поручио да се данас нису сабрали само ради сјећања, већ да прославе живот, јер су, у Богу, сви живи.
,,Ми се данас сабрасмо овде да прославимо живот, парадоксално прослављамо живот, а окупили смо се да вршимо спомен упокојених и мртвих, зато што верујемо да сви у Богу живе, и ми се овде сабрасмо данас зато што су у Богу сви живи. Иван и Панто су живи у Богу, у тајни Његовог загрљаја који и нас очекује. Са становишта овога света све је страшно и чемерно. Зашто једно дете да страда на такав начин? Зашто нема правде? Зашто се не зна ко је починилац? Зашто ова црква не може да се без сметње обнови и да пропоје поново? Много има питања „зашто“ у овоме свету, али када посматрамо са становишта свете службе и свете литургије, и присуства Христовог, губи се „зашто“. Зато што кад је Бог ту са нама, губе се питања. Човеку ништа више није потребно осим те милине и топлине Божијег загрљаја. А у том загрљају смо сви. Само треба човек да има вере, да отвори очи, да види Христа Васкрслога и да види у Његовом загрљају Ивана и Панта”, рекао је владика Иларион у својој беседи.
Владика Иларион упутио је ријечи утехе породицама страдалих и верницима, позивајући их да вером превазиђу бол и неправду, те да у свему препознају тријумф живота.
,,То је на нама, браћо и сестре, да горчину у своме срцу излечимо и, колико год да је живот овај тежак и чемеран, да га вером у Васкрслога Христа преобразимо у добар и сладак, без обзира на све. Посебно ви који сте оптерећени болом, који ће да умине тек онда када будете угледали Ивана и Панта и када их будете загрлили, посебно ви, родитељи, када будете загрлили то тело које сте ви родили — тада ће наступити она пуна утеха, али до тада ми вером живимо. Вером која ће да се разреши у Христовом присуству, у вечном љубави. Али вас молим да тај терет и то бреме чемера, притиска неправде и различитих питања, настојите да оставите по страни и да видите у свему тријумф живота. Ми смо се овде сабрали зато што верујемо у тријумф живота, долазак Христа, у чијем ће присуству сви бити вечно, ако будемо срце своје отворили за ту заједницу са Њим”, казао је викарни епископ патријарха српског Порфирија и владика новобрдски Иларион.
Беседа владике Илариона у Гораждевцу носила је снажну поруку наде и вјере, са позивом да се и у најтежим тренуцима живот посматра кроз призму Христовог васкрсења и вјечног загрљаја Божје љубави.
Преносимо свједочење предсједника Удружења новинара Србије Живојина Ракочевића директора Дома културе Грачаница и уредника Радија ,,Гораждевац” свједока овог злочина, који су за емисију ,,Косметска кандила” Радија ,,Светигора” говорили о својим сјећањима на ,,најсвирепији злочин у доба мира”.
Живојин Ракочевић: „Још видим застрашујућу слику Гораждеваца на мјесту једног од најсвирепијих злочина у доба „мира”
,,Слика Гораждеваца била је застрашујућа. На мјесту злочина затекли смо неке тајландске, непалске истражитеље, косовску полицију и румунске специјалце који су се туда врзмали. Затекли смо, у суштини, једно сиротињско мјесто у коме су дјеца из једног гета и затвора нашла свој излаз на ријеци, гдје су направили вир за купање и мјесто за дружење преко кукуруза…и то је све прекинуто и остављено онако како је затечено у тренутку пуцњева…бицикли…патике…пањ, који је ту стајао а којег више нема, јер су албански привредници промијенили ток ријеке изнад њеног тока, тако да данас Бистрице на овом мјесту готово и нема. У селу једна потпуна унезвијереност. Затекли смо људе који, у медицинској амбуланти, тако стоје у крвавим мантилима, док влада једна потпуна драма јер се не зна ни ко је преживио. Сјећам се свог професора Милете Букумирића који ме зове и пита: ,,Кажи ми шта је са Богданом, немој да ме лажеш”, док Богдан лежи тешко рањен и једва је и преживио. Све су то коцкице страшне слике које склапају ужасан гораждевачки мозаик “-сјећа се 13. јула 2003. године тадашњи уредник КиМ Радија Живојин Ракочевић који је међу првима стигао на мјесто страшног злочина у Гораждевцу који је заледио живот.
Ни после двадесет година нема одговора на то ко је пуцао и усмртио дјецу која су се купала на ријеци Бистрици, 500 метара од центра села Гораждевца код Пећи 13. августа 2003. године.
У вријеме ,,мира”, у присуству више хиљада наоружаних војника КФОР-а и бројних међународних полицајаца албански екстремисти су рафалом из аутоматског оружја 13. августа, 2003.године, пуцајући на дјецу која су се купала на Бистрици, убили Пантелију Дакића (12) и Ивана Јововића (19) и тешко ранили Марка Богићевића (12), Драгану Србљак (13), Богдана Букумирића (14) и Ђорђа Угреновића (20).
,,Злочин у Гораждевцу заледио је живот. Већ седамнаест година сваки 13. август је дан када живот у Гораждевцу застане. Тог дана видите како на црквену капију долази мајка Сенка Јововић, отац Панта Дакића Милисав, како се скупља генерација младих који су тог дана били на Бистрици, рођаци, новинари, политички представници а онда почне парастос у цркви Пресвете Богородице, после кога крене свако на своје гробље, јер су Панто Дакић и Иван Јововић сахрањени на два гробља. После помена сви се нађемо у једној тишини која би се могла дефинисати као чекање правде, изнад које лебде те грозна питања: Зашто? Зашто у истрази ништа није урађено? Зашто то грозно лице убице монструма нико није видио и због чега се оно није сусрело са правдом?”- казао је за Радио ,,Светигору” књижевник и новинар Живојин Ракочевић директор Дома културе Грачаница један од људи који је тог 13. августа међу првима стигао на мјесто злочина, а чије су фотографије са лица мјеста обишле свијет.
Овогодишњи добитник награде ,,Печат Херцега Стјепана” Живојин Ракочевић каже да је Гораждевац остао замрзнут, залеђен, конзервиран као да није прошло 17 година. Он је изразио захвалност мјештанима на одлуци да остану да се брани село и да се у њему преживи.
,,И поред велике жртве од једанаесторо страдалих Срба, коју је Гораждевац дао од почетка од 1998. године, страдање Панта и Ивана 2003. године био је врхунац злочина. Ово село постало је симбол отпора у Метохији али је, нажалост, мало тога урађено да се живот изнутра обнови. Тешко је, скоро двадесет година, живјети са истом сликом, гледати исту улицу, зид, циглу, исто дрво, требало је урадити нешто корјенитије и суштинскије да би се живот овдје одледио”- каже Ракочевић подсјећајући да је и спомен плоча жртвама из Гораждевца, која се налази у центру села, поломљена када су прије неколико година пуцали у њу.
Он каже да су породице убијене дјеце више од десет година говориле о правди и потреби да она буде задовољена, желећи да међународне институције испуне макар дјелић онога што су обећали.
,,Кад смо се на овај дан прије 17 година на мјесту злочина срели са међународним званичницима, шефовима полиције, шеф УНМИК-а Финац Хари Холкер (који више није међу живима) је рекао да ће ,,преврнути сваки камен како би открили ко је убио ову дјецу”. И никад ништа није урађено, све се кретало у неком зачараном кругу гдје је највише малтретирана родбина и чланови породице, које су испитивали у бескрајним круговима. А онда…има томе скоро седам година… породице су заћутале”- каже Ракочевић.
Живојин Ракочевић подсјећа да је мајка Ивана Јововића дуго времена врло артиукулисано говорила, прецизно дефинишући, у свом свом болу и несрећи која је снашла, свој проблем и све оно шта се догодило њеној породици и Гораждевцу. Он се сјећа њених ријечи: ,,Кад сам чула пуцањ, знала сам да је мој Иван погођен јер ми је то казало мајчинско срце. Дан прије сам му рекла да не иде на Бистрицу и није ме послушао.
,,То је жена- подсјећа Ракочевић- која је имала храбрости да, када је Хашим Тачи донио вијенац да постави на споменик, узме то цвијеће и баци га на сред трга, рекавши да он не може да доноси цвијеће и да стане испред српских жртава и побијене дјеце. Али већ неко вријеме породице ћуте и то ћутање је најболније и најстрашније. Њихово непроговорање гласније је него све наше ријечи”- каже директор Дома културе Грачаница.
Живојин Ракочевић, који је у то вријеме био уредник КиМ радија, сјећа се тог 13. августа, када је, међу првима, стигао на лице мјеста. Сјећа се да се у то вријеме живјело у једном врсти херметичке изолације, у којој су се врло тешко добијале информације, тако да им је Гораждевац, у том смислу, био даљи од Аустралије или Њујорка а они ријетки гласови, који су се пробијали из наших гето средина, били су плод случајности.
,,Наш сјајни Дарко Димитријевић из Гораждевца, који се још и тада, као дјечак, бавио новинарством, успио је да нам јави да су му побили пријатеље док су се српска дјеца купала у ријеци. Покушавајући да га смиримо, говорили смо му да покуша да напише шта се тачно десило, с обзиром да је ово његов јављање из затвора и гета гораждевачког звучало као потпуни вапај и недефинисана гомила ријечи из које сте могли да разаберете само зло и ништа више. И сам Дарко је страдао јер је и он био дио те дјеце која су заувијек изгубила своју ријеку и радост. Истог трена смо кренули за Гораждевац, без икакве пратње, иако се тада без пратње није ишло. Кад смо стигли у Гораждевац срели смо дјечака Дарка Димитријевића, већ остарјелог и зрелог. Он је у свему томе схватио шта треба да уради и захваљујући његовој информацији спријечене су неке манипулације јер су, оног тренутка када се десио злочин, поједини чиновници Међународне заједнице пустили вијест да је ,,у етничким немирима у Пећи страдала једна Албанка”. Ту вијест, која је већ кренула у свијет, требало је исправити и демантовати вијешћу да није у питању Албанка нити су у питању етнички сукоби већ чист терористички напад у коме је убица пуцао у дјецу која су се купала на ријеци”- каже Ракочевић.
Живојин Ракочевић сјећа се слике Гораждевца тога дана.
,,Слика Гораждеваца била је застрашујућа. На мјесту злочина затекли смо неке тајландске, непалске истражитеље, косовску полицију и румунске специјалце који су се туда врзмали. Затекли смо, у суштини, једно сиротињско мјесто у коме су дјеца из једног гета и затвора нашла свој излаз на ријеци, гдје су направили вир за купање и мјесто за дружење преко кукуруза…и то је све прекинуто и остављено онако како је затечено у тренутку пуцњева…бицикли…патике…пањ, који је ту стајао а којег више нема, јер су албански привредници промијенили ток ријеке изнад њеног тока, тако да данас Бистрице на овом мјесту готово и нема. У селу једна потпуна унезвијереност. Затекли смо људе који, у медицинској амбуланти, тако стоје у крвавим мантилима, док влада једна потпуна драма јер се не зна ни ко је преживио. Сјећам се свог професора Милете Букумирића који ме зове и пита: ,,Кажи ми шта је са Богданом, немој да ме лажеш”, док Богдан лежи тешко рањен и једва је и преживио. Све су то коцкице страшне слике које склапају ужасан мозаик”- са тугом се сјећа Ракочевић.
Живојин се сјећа како су након тога рањена дјеца пребачена у Пећ гдје су доживјела крајње нехуман третман. Ђорђу Угреновићу стављен је гипс на прострелне ране преко руке и рамена, Драгани Србљак такође. Дарија Шафранић чиновница Уједнињених нација из Сарајева, чије име треба да остане запамћено, позвала је и замолила да учинимо све да се дјеца из Пећке болнице евакуишу, јер ће их тамо побити. Кренуло је онда пребацивање дјеце у Косовску Митровицу, одакле су хеликоптерима пребачени за Београд гдје су спасени.
Успут је нападнуто возило хитне помоћи као и возила приватних лица која су возила дјецу гдје су претукли једног од људи који су их уз поруке: ,,Нека вам се то догодило. И треба! Потпуно је нехуман био и третман према мајкама Панта Дакића и Ивана Јововића које су знале да су им дјеца смртно страдала. Било је застрашујуће. А на крају тог страшног дана из сусједних села пуштана је музика, чули су се гочеви, пјевало се…био је то један кошмар у доба ,,мира” у тренутку када смо имали распоређених најмање 30.000 страних војника да тај ,,мир” чувају овдје на терену. По својој монструозноисти и једној врсти обрнуте нељудске логике ово је био један од најсвирепијих догађаја у доба мира, јер се у тренутку пуцњаве на виру на Бистрици купало најмање стотинак српске дјеце”- подсјећа Живојин Ракочевић.
Он наглашава да је убица морао да се спусти низ ријеку, да уђе у врбак одакле је гледао ту дјечицу испред себе из непосредне близине док нишани, да, осувши тај рафал, нестане и да му се до дана данашњег не зна идентитет. И док постављамо питање да ли ће се његово лице икада видјети пред правдом, породицом и људима знамо да ће се пред Богом свакако појавити.
Данас су Албанци измијенили ток ријеке Бистрице за своје потребе. Мјесто је зарасло, запуштено, камен који је мрамор Ивана Јововића и даље ту стоји носећи страшне поруке да се ни ми баш најбоље нисмо разабрали и испратили сву количину несреће која је тог дана погодила Гораждевац и све нас, каже новинар Живојин Ракочевић и додаје да у мирнодобским условима, у међуетничким сукобима, никада није било тако страшног, испланиранои и безобзирног напада на дјецу.
Ракочевић каже да су родитељи дјеце увјерени да надлежни знају ко су починиоци злочина што је један тежак грч и несрећа. Додаје и да су изложени различитим гласинама и дезинформацијама гдје човјек никад до краја не може да се разабере.
Ипак, знајући суштину етничке освете и начина организовања локалних Албанаца, морамо знати и да постоји завјет ћутања који се све ове године перфектно спроводи не само у Гораждевцу већ и у Ливадицама, Товићу код Обилића, Старом Градском док стотине жртава чекају правду. У таквом систему не можемо очекивати да ће се појавити неко и свједочити ко је убица дјеце. Постоји тај систем који од врха почива на злу, зато и не можемо очекивати да институције које су сада потпуно албанске нешто учине по том питању. УНМИК је истрагу предао ЕУЛЕКС-у који је затворио, оставивши све локалним властима и судским органима који кажу да ће ,,отворити истрагу уколико се појаве неке нове чињенице”. Али ми знамо да у завјету ћутања у односу према другима, Албанци те нове чињенице никада неће имати јер су, по њиховом мишљењу, то само Срби који су ту претекли и који и треба да живе тако како сада живе, да немају развоја и да за њих у том и таквом систему правда није њима намијењена”- каже књижевник Живојин Ракочевић.
Он поручује да ми не можемо окретати леђа гробовима Панта и Ивана и да они морају бити позив нама на дјелање и нешто другачији приступ Гораждевцу.
,,Сјећам се да су на сахрану у Гораждевац дошли највиши ондашњи југословенски званичници међу којима и предсједник Владе Живковић и предсједник Координационог тијела Човић, који су обећавали да ће ријешити проблем незапослености који није ријешен ни до дана данашњег. Имали су тада проблем са пратњом КФОР-а тако да су каснили на парастос који је служио Митрополит Амфилохије. Када су Митрополиту рекли да мора сачекати да стигну он је одговорио: ,,Панта чека Бог, ја не могу да чекам њих”. И превише смо чекали да се нешто уради. Мислим да има времена да Гораждевац добије неки унутрашњи живот заснован управо на младости која тамо живи, и на жртвама коју је управо та младост поднијела због одлуке да остану да живе тамо. Сви смо се огријешили о случај Драгане Србљак која није могла наћи посао у свом Гораждевцу. Што је средина мања мржња је већа, ту се све памти док унутрашње свађе постају велике као непремостиве планине. Ту испаштају потуно невини, они који немају излаза и рјешења. Драгана је завршила средњу фармацеутску школу, затим психологију али за њу посла није било иако смо вршили притисак на локалну администрацију да се она запосли и остане у свом крају. Драгана данас ради у једној приватној апотеци у Београду, тешко стоји јер је боле ноге након рањавања. Драгана Србљак продаје ајвар на пијаци у Београду док за њу нема мјеста у њеном родном селу због тога што имамо неспособну администрацију и због локалних мржњи које одлучују да ли можете или не радити и бити дио своје породице. То морамо превазићи. Када се исправи та локална неправда десиће се и тај тренутак оживљавања када ће и Гораждевац добити другачије лице и фасаду, неку нову зграду и, што је најважније, просвећеног човјека који ће помоћи да се одмрзне и одледи и неправда, и злочин и овакав начин живота. Ми морамо да осјетимо и видимо оно Његошево што бити не може. Становници Гораждевца урадили су оно што нико није могао да замисли, они су преживјели и то у тренутку када им то није било намијењено. Иако су већ тада виђени као неко ко је нестао они су својим опстанком показали да се догодило управо оно што бити не може”- казао је у интервјуу који је дао Радију ,,Светигора” 14. августа 2015. године након 15-огодишњег парастоса Панту Дакићу и Ивану Јововићу, новинар и књижевник Живојин Ракочевић.
Дарко Димитријевић: ,,Митрополит Амфилохије нам је улио наду да је опстанак у Метохији и на Косову могућ. Његова жртва и љубав током најтежег периода за Србе залог су да и наша дјеца сачувају оно што је нама свето“
Наш брат књижевник и новинар Живојин Ракочевић помињао је управо у овој емисији Даркове ријечи којима му јавио онај несрећни злочин у Гораждевцу. Тог несрећног 13. августа 2003. године Дарко је некако успио да позове Ким Радио и, када се јавио главни уредник Живојин Ракочевић, успио да изговорите само двије ријечи: ,,Десило се”. Овај злочин заувијек је промијенио Дарков и животне путеве свих мјештана Гораждевца. Млади су тог дана сазрели, постали одрасли, зрели људи. Благодарећи Дарковом свједочењу ,,Светигора“ је покушала да прислужи још једну свијећу вјечној младости са Пећке Бистрице. Дарко се сјећа крвавих слика са Бистрице када је прекинут живот његових другара Панта Дакића, коме је било тек 12 година, и седамнаестогодишњег Ивана Јововића. Тог дана, који је заледио живот у највећем метохијском селу у општини Пећ, рањени су и Драгана Србљак, Ђорђе Угреновић, Богдан Букумирић и Марко Богићевић.
Драко нам је испричао и гдје су и како живе они сада и колико смо као народ и институције успјели да им зацијелимо болне ране и обезбиједимо неки пристојан живот
Димитријевић се сјетио и свог дјетињства на Пећкој Бистрици, а прича нам и како живе Срби у Гораждевцу, као и о Радију ,,Гораждевац“ чији је главни и одговори уредник а који је основао његов отац Милош након 1999. године.
Блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је био кадар стићи на свако мјесто страдања нашег народа посебно у Метохији и на Косову, Дарко је упознао управо на сахрани Ивана и Панта, и памти колико им је тада значила његова утјеха и уопште његов допринос опстанку нашег народа на својој завјетној земљи.
Дарко позива младе да, ако су у могућности, остају на својој завјетној земљи и остављају на њој своје трагове, који су залог опстанка нашег народа у Метохији и на Косову.
Подсјећамо да су након злочина, представници међународне заједнице изјавили су да ће ,,преврнути сваки камен” како би пронашли починиоце. Међутим, ни након више од две деценије, нико није одговарао за овај напад. Истрага је званично обустављена пре 13 година, без утврђених кривaца или покренутог поступка.
Слободанка Грдинић
Извор: Радио Светигора
Канцеларија за КиМ: Идеологија иза злочина у Гораждевцу је темељ терора над Србима
Поводом 22 године од терористичког напада на српску децу у Гораждевцу, Канцеларија за Косово и Метохију саопштила је да је идеологија која стоји иза тог злочина и даље жива и да наставља да производи мржњу према Србима и другим неалбанцима на Косову и Метохији.
“Прошле су више од две деценије од једног од најмонструознијих злочина терориста над српским народом на Косову и Метохији, и на данашњи дан читав наш народ сећа се мучки убијене и рањене српске деце у Гораждевцу”, наводи се у саопштењу.
Тог трагичног дана 2003. године, који нас је све испунио ужасом и неверицом, како подсећа Канцеларија за КиМ, убијени су дечаци Иван Јововић и Пантелија Дакић, а четворо деце је рањено, и до данас није утврђено ко је починилац.
“Позната је идеологија која стоји иза овог злочина, и то је иста она идеологија која до данас производи мржњу према Србима и свим другим неалбанцима на Косову и Метохији и која је темељ политичког деловања Аљбина Куртија и његовог терора над српским народом”, истиче се у саопштењу.
Злочин је такође, указује се, био заташкавање масакра, и затварање међународне истраге, због чега су злочинци, као и у многим другим случајевима напада на Србе, избегли казну и суочавање са лицем правде.
,,Наш народ памти своје страдалнике, а уочи годишњице овог злочина, екстремисти у униформама, испуњени истом мржњом, испаљују рафале на српске младиће у Лепосавићу и то чине без икакве осуде и санкција”, нагласили су из Канцеларија за КиМ.
Фото: Живојин Ракочевић
