На данашњи дан пре 100 година дневни лист Време је објавио причу о такозваној Јатаган Мали, дивљем насељу које је готово преко ноћи никло у Београду.
Како је лист Време тада писао становници Крагујевачког Ђерма, за који можемо предпоставити да се налазио на подручју око данашње пијаце Ђерам, и Карађорђевог парка пробудили су се једно јутро и кроз своје прозоре угледали десетину „страћара“ на општинском плацу који је дан пре тога био потпуно празан.
То је био само почетак дивље насеобине која је за кратко време постала права колонија, нешто попут Калуђерице данас, и постала важан фактор у комуналном и привредном животу тадашњег Београда.
Један Београдски лист, чије име Време не наводи, је у једном свом тексту ово насеље назвао „Азијатском колонијом“, ово се никако није допало становницима насеља па су сами одлучили да га назову „Јатаган Мала“, и ово име је после неког времена постало званично.
Како је настала Јатаган Мала
Како је аутор овог текста написао, неколико Београђана је избегло из својих станова, у тексту се не наводи зашто су избегли али разлози за то могу бити разни, и тако без крова над главом тражили су неко склониште, како га нису нашли решили су сами да га направе.
Када су видели један слободан пространи плац довукли су ту неки материјал, какав такав, и преко ноћи саградили пар страћара.
„Предвече догураше материјал, по ноћи приступише раду и у јутро су већ у готовим кућама ручкове“, написао је тада новинар Времена.
Пример ових првих насељеника следили су и остали београдски бескућници, па су тако на овом месту сваке ноћи ницале нове страћаре.
„Чудну слику пружа Јатаган Мала са својим бедним страћарама, ћумезима и земуницама. Могла би да личи на азијатско село, могла би да личи на африканску варош, могла би да личи на марокански логор, али у ствари не личи ни на шта сем на Јатаган Малу“, написао је аутор текста.
Да би боље насликао слику Јатаган Мале лист Време је изнео и резултате једне анкете коју је спровело тадашње Министарство социјалне политике.
Неки подаци
У јатаган мали су у том тренутку биле подигнуте 204 куће у којима је живело 1008 лица, од тога је било 705 одраслих особа и 303 детета испод 11 година.
Занимања је било разних, углавном оних карактеристичних за ниже слојеве друштва, међутим било је чак и чиновника и официра.
Већина становника Јатаган Мале су били староседеоци Београда, а било је и досељеника из Смедерева, Пожаревца, Новог Сада и Сењског Рудника.
Већина кућа, њих 126, је била саграђена од дасака, које су биле или закуцане или залепљене разним врстама импровизованог лепка, од цигле је било 68 кућа, а било је и 4 земунице од којих су 3 биле потпуно ископане у земљи, док је једна била наткривена даскама.
Иако бедног изгледа један инжињер је за лист Време проценио да цела Јатаган Мала представља капитал који вреди више од три милиона динара. Вредност кућа се протезала од 500 до 50.000 тадашњих динара.
Како пише аутор овог текста, најбеднија је била једна кућа од дасака покривена лимом, имала је само једну просторију и у њој је живео један послужитељ са женом и двоје деце, и ова кућа је процењена на 500 динара.
Мало скупља од ове куће била је једна земуница, потпуно укопана у земљу, у којој је живела једна самохрана мајка са троје деце, и она је процењена на 1000 тадашњих динара.
Како би осликао праву слику беде у Јатаган Мали аутор текста је навео неколико примера.
У једној кући од дасака са кровом од картона и патосом од цигле у две просторије живело је петоро одраслих и четворо деце. Кућа једног баштована била је саграђена од сељачке цигле, покривена картоном а под је био земљани, имала је само једну просторију и у њој је живело петоро одраслих и троје деце, а у куће једног пиљара у два одељења је живело чак 10 одраслих особа.
