Нова трибина проф. др Бориса Стојковског настоји да сагледа односе Србије и Црне Горе у дијахронији, сежући у далеку прошлост, од досељавања Срба на Балканско полуострво до савременог доба. Предавање се темељи на историјским изворима који потврђују јединствену етничку припадност читавог посматраног простора, док упућује и на чињеницу да је Црна Гора одувијек „и духовно и идентитетски усмјерена на српски коријен”. Заступајући оптику историчара, др Стојковски се интересује за „прожимање породичних, политичких и културних односа” на поменута два подручја, пратећи их од најстаријих извора и података, попут оних које затичемо код Константина ВИИ Порфирогенита, у његовом делу Де Администрандо Империо, па све до модерних времена.
Трибина одражава уобичајено предавачево настојање да кроз личности и догађаје, као репрезентативна и речита обележја одређене епохе, одговори на задато тематско тежиште предавања. Посматране су надасве везе и утицаји остварени између Дукље и Рашке, док „немањићко прожимањеˮ др Стојковски види као фундаментално у овом питању, оцењујући га као „дубинско, сакралноˮ повезивање ових простора, које, опет, није престало ни у „постнемањићкомˮ периоду. Предавач представља читаву лепезу владара, задужбина, културних и историјских спона јединствене средњовековне државе, те својеврсних култова, налик оном о Светом Сави, те Милошу Обилићу, што се, збирно узето, може посматрати као „непомућенаˮ, вјековима стара, суштинска повезаност Србије и Црне Горе.
