
Пише: Милан Кнежевић
Колико пута те у бунару удавише
Још си тврдоглавије васкрсавала
И онда кад ти кућу запалише
Сваком си џелату врата отварала
Чађава од јасена и врбиног дима
Нудила га хљебом, вином и сољу
И била гладна, само да гост има
Све оно што си пожњела у пољу
У муци, зноју, црнини немаштине
Свако је зрно другачије клицало
И нема тог грумена, нити баштине
Да није с благословом ницало
Пшеница, жито, бостан, дуван
Жуљеви, смијех, извор, крошње
И светац над огњиштем чуван
А за сахрану црногорске ношње
И нико љепше није ходио у смрт
Пошто смо живот олако схватили
Као да копамо прољећни врт
Нити смо кренули, нити се вратили
Увијек са земљом и вјечно у земљи
Руке се у позно сијено претвориле
Као да шапућу будућој мемли
Нема тог хлада у ком би одмориле
Од хватања бесмисла за реп
И молитве киши у сувом јулу
Да чува давно напукли цријеп
Куће зидане у сталном расулу
Иако сви знамо да неће пасти
Вјерујемо у распоред звијезда
Некад је лакше за ноћ одрасти
Него се верати до ријетких гнијезда
Мада је сунце никад ближе
Уморно ваљда од ове климе
И сан за сном тополе стиже
На мјесечини епруветске зиме
Што се само ко језеро прелије
Ако више неко априле и памти
И све је тужно, а изгледа веселије
Кад поглед старом искром запламти
И у њему букну ватре давно згасле
На којима гријасмо душу и кости
А руке с трешњама у небо срасле
Да зубима јунске утрнулости
Жваћемо вјетар ко багремов цвијет
Као у оној дјетињој причи
И ако постоји онај тамо свијет
Волио бих на тебе да личи.
Милан Кнежевић (2024)