Фото: А. Васиљевић
Човек је увек између два пола, између добра и зла. Од њега се очекује активност. Пасивност га у пропадање води.
Њива кад се не обрађује – закорови. Лик свој урушава и губи и све друго где нема потребног људског дела.
Често се, међу недовољно упућеним народом, могу чути питања: Откуд зло у свету? Да ли је Творац света створио и зло? Зашто је Бог допустио зло?
Онај Који је створио свет није створио и зло. На почетку Библије јасно се истиче да све што Бог створи би „добро”. Нема речи о стварању зла. Зло настаје из недостатка добра. Тамо где се не развија љубав и где се не гради мир, зачиње мржња и појављује се немир, који прераста у рат.
Зло настаје из људске немарности.
Слобода и човеков избор
Бог је дао човеку велики дар, захваљујући којем он остварује оно на шта је позван и призван, и, у коначном исходу, показује себе. А то је – слобода. Човек сам бира шта и како ће да ради, па, сходно томе, плодове таквог рада убира. Уколико би био спутан у том свом избору, био би нарушен принцип слободе. А то би онда искључило и одговорност човека за учињено или неучињено. Човек је тај који уређује свет.
Све што постоји може да се користи на добро или на зло. По томе како дарове своје користи, показује се ко је какав човек: добар човек на добро користи; зао човек на зло користи. Добар човек оно чиме је обдарен користиће да помогне другима. Онај који има даће онима који немају: гладног нахранити, жедног напојити, нагог оденути, озеблог огрејати… Јачи заштитиће слабијега. Онај који зна подучиће онога који не зна.
Ако човек тако користи дарове своје, онда је он у служби добра. А ако не користи тако, он себе препушта духовној запуштености. Још горе је, још брже себе у пропаст води, ако дарове који су му дати користи тако да се горди, да се надмено наметне изнад других људи и да друге људе у службу себи подреди.
Примера ради, ако физички јак човек снагу своју користи тако да помогне слабима и да стане у заштиту нејакога, он је – војник добра. А ако снагу своју користи да намеће силу другима, он постаје – војник зла.
Са сваким добрим делом, са сваким новим постигнућем, човек оснажује себе, бива постојанији, самоуверенији, духовно узраста и шире видике има. А са сваким грехом човек себе унижава.
Човек се гресима изобличује. Недоличним чињењем или неморалним нечињењем.
Од човека се очекује активност. Пасивност га у пропадање води. Потребна је духовна будност, да човек бди над собом. Духовна запуштеност води у негацију његовог бића.
Сам човек о себи одлучује. Од њега самог зависи да ли ће ићи „нагоре” или „надоле”. Да ли узраста или се унижава. Да ли постаје „велики човек” или „мали човек”.
Човек је увек између два пола, између добра и зла. Немарношћу може очас да падне. А, духовном запуштањем, често неосетно клизи у другу крајност. Видно је то пред светом, па се у народу и овакве констатације чују: „Био је добар човек, али се покварио!”, „Био је добро дете, а види у шта је израстао!”… Најпре духовним напором, човек се подиже, па је могуће да крене и у другом смеру. И то народ примећује, па, рецимо, за неко некада проблематично (несташно, непослушно) дете каже: „Мали делинквент постао велики човек.„ Или за неког некада палог иксана (човека): „Успео је да победи себе, опет је велики човек!”.
Израз човековог духовног бића пројављује се и у његовом делу. И зато, услед завладале духовне пустоши, много шта што је створено и намењено да служи човеку, у међувремену окренуло се против човека.
Некада, када се хтело да се нешто потврди, да се у нешто увери, говорило се: „Писало у новинама.” Био је то доказ да је нешто истинито. У међувремену тај „доказ” је увелико девалвирао. Већ одавно, а поготово у последње време, откад су, на сваки могући начин, интензивирани покушаји преумљења човека и народа, оно што пише у новинама и што се објављује у другим медијима више не доноси спокој сигурности, да је баш тако. Јер, медији – под маском онога чему су намењени: информисање јавности – користе се (и) за пропаганду, за наметање лажних вредности које немају утемељење у том друштву и за остваривање разних других интереса. Под фирмом истине протура се лаж. Медији се користе за дехристијанизацију и дехуманизацију човека.
Атак на душу
Слично томе, књига је некада била симбол знања, просвећености, мудрости. У међувремену и она се потискује у другу крајност. Самим тим што свако може да објави књигу, с оним што му је по вољи. Ту могућност увелико користе они који би да намећу нови систем вредности, они који су се упрегли у службу преумљења човека и народа. Зато је неопходна духовна будност.
Све у овом свету има две стране – храна користи, а може и да штети.
Српска народна пословица каже: „Дрво се на дрво наслања, а човек на човека”, док латинска изрека гласи: „Човек је човеку вук”. Ето разлике у поимању човека и света. Нажалост, код нас се све чешће цитира то што долази са запада.
На којој страни (вредносног система) ће човек бити, зависи од њега самог. Од његовог духовног бића. Зато се толико и атакује на душу човека.
