Након више консултација и размјена мишљења, као и разматрања значајних дјела објављених у раздобљу између двије додјеле награде, Жири за награду „Светозар Ћоровић“ за најбољу прозну књигу написану на српском језику у раздобљу од септембра 2023. до августа 2024. године, донио је једногласну ОДЛУКУ да овогодишњу награду на равноправан начин подијеле двојица књижевника: Радомир Уљаревић за књигу Међустаница (2023) и Драган Лакићевић за књигу Љубавни регистар (2024).
У образложењу се наводи да Радомир Уљаревић (1954) улази у ред најактивнијих савремених српских писаца који је остварио изузетно динамичну улогу у актуелном књижевном и културном животу, подједнако као лирски пјесник, као прозни писац, као издавач и као организатор бројних фестивала и манифестација. У књижевност је ушао прије пола стољећа, а посебно је скренуо пажњу на себе запаженом збирком пјесама Мијена (1979), као и сродним пјесничким књигама: Бритва (1980), Прикупљање података (1981), Примални крик (1985). Континуитет креативног пјесничког стварања потврђују и његове најновије збирке: Пепео (2020), Од свега по двоје (2021), До истека песка (2022), Живи креч (2023).
Важно је нагласити и да је Уљаревић аутор драгоцјених српских културних пројеката на простору Црне Горе као што су: Трг пјесника у оквиру Града театра у Будви, Његошеве вечери поезије у Никшићу, Трг од ћирилице у Херцег Новом, Фестивал ћирилицом у Будви и сл. Добитник је и бројних књижевних награда: „Кондир Косовске девојке“ (1989), “Кочићево перо“ (1993), „Ристо Ратковић“ (2006), „Видовданска повеља“ (2012) „Велика базјашка повеља“ (2017), „Змајева награда Матице српске“ (2021) и сл.
Наглашену пажњу књижевне јавности привукла је и Уљаревићева збирка кратких прича и прозних фрагмената и записа Међустаница (2023), за коју је добио награду „Бранко Ћопић“ ове године. Ради се о специфичној прозној књизи заснованој на жанровској симбиози кратких прича, прозних скица, мисли и записа, у којима сагледава актуелни живот и најразличитије појаве и ситуације из ближе и даље прошлости, као посебну врсту међупростора или како је то у самом наслову наглашено „међустанице“, која нам помаже да зауставимо низ догађаја и из посебне врсте искуства сагледамо токове неизвјесне људске судбине.
Суштински у том причању ништа није измишљено, али због тога што је „истина“ пребачена у свијест читалаца, то се испиричани доживљаји могу разумијевати као гранична стања између сна и јаве, између фикције и стварности, вјероватног и невјероватног, захваљујући којима се ослобађамо од сувишних наслага живота. У аутопоетичком погледу Уљаревић читање разумијева као врсту пазли или мозаика, а причање као склапање цјеловитих слика из фрагмената стварности. У том мозаичком сагледавању умјетничке слике свијета, у причама из књиге Међустаница пред нама дефилују бројни догађаји, судбине и људи, највише из ужег или ширег пишчевог завичаја Старе Херцеговине и Црне Горе, али и Београда и Србије, са простора старе и нове Југославије, све до Италије, Бугарске и Прага у Чешкој Републици, у средини и другој половини ХХ и на почетку ХХИ вијека.
Обликоване језгровитим реченицама и изворном лексиком, са бројним веома успјешним наративним обртима и лирским медитацијама, кратке приче и записи из књиге Међустаница Радомира Уљаревића отварају бројна суштинска егзистенцијална и духовна питања која су пратила живот човјека ХХ вијека, као што отварају и потрагу за бројним путевима или „међустаницама“ за његов опстанак у беспризорним и свагда немирним временима. Оним станицама из једне од најбољих Уљаревићевих прича у овој књизи које фигуративно можемо упоређивати са чувеном шарганском међустаницом на ускотрачној прузи Сарајево – Ужице, у којој су се возови једино могли задржавати без временског ограничења.
Драган Лакићевић (1954) у сваком смислу је човјек одан књизи и писаној ријечи. Као дугогодишњи уредник Српске књижевне задруге (1992-2024) креирао је издавачку концепцију и непосредно уредио и промовисао велики број значајних наслова, а као стваралац и аутор исказао се као пјесник, прозни писац, као аутор књига за дјецу и младе, као истраживач српске народне књижевности и приређивач бројних књига из савремене књижевности. Прве пјесме објавио је 1970. године а ускоро затим и прве двије збирке пјесама Између нас зима и Друго лице (1976). Издвајамо и неке друге репрезентативне пјесничке збирке: Историја болести, Богиња из машине, Вечни номад, Породични албум, Породични азбучник, Песме за једног читаоца, Плачем у тами и сл. Указујемо на кратке романе: Студенград, Земаљски кључ, Четни ђаво, Мастермајнд, Љубавна књижица и сл.
Важно је нагласити да је истраживање српске народне књижевности представио у књигама Вук и ајдук, Пепељугина папуча, Рече ми један песник, Драги уредниче, Једна песма, Српски Хомер, Старица Миља – последњи усмени казивач. Добитник је више запажених награда, међу којима издвајамо: „Брана Цветковић“, „Јелена Балшић“, „Марко Миљанов“, „Милан Ракић“ „Вукова награда“, „Бранко Ћопић“, „Јефимијин вез“ и слично.
Изузетну пажњу књижевне критике и публике привукла је и најновија Лакићевићева књига прича Љубавни регистар (2024), која представља карактеристични продужетак ранијих његових приповиједних књига Гуслар на хармоници (2000), Лудачки рукопис (2008), Слатка је музика (2015). Тематски оквир у причама Драгана Лакићевића веома је разноврстан, а наглашено обухвата успомене из свијета дјетинјства, школовања и одрастања, у послијератним годинама социјалистичког братства и јединства.
Такође су тематизована искушења студенстког живота, али још више и средњих година, стварни или измишљени љубавни заплети, минхаузеновска машта остављених љубавница или љубавника, трагична страдања појединаца у грађанским ратовима 90-тих година и сл. У Лакићевићевим причама приказане су разнолике свакодневне животне ситуације, а изнад свега радости и страдања обичног човјека који се против своје воље затекао у ковитлацу историје и суровог свакодневног живота, а само је желио и покушавао да опстане у личним просторима среће и породичног мира.
Као изразито вјешти приповједач, са изразитим сензибилитетом за језик и његову мелодију, а као мајстор заплета, вишегласних перспектива наратора, драматизованих дијалога и лирских медитација, Лакићевић је у Љубавном регистру створио узбудљиву књигу прича која читаоца уводи у разнолике, карневалски раскошне доживљаје свијета и живота.
На крају овога сажетога образложења наглашавамо да је Светозар Ћоровић (1875-1919), као несумњиви данашњи класик српске књижевности, а при томе писац са способношћу изразитог укрштања завичајног и универзалног у доживљају свијета и у карактеру јунака, био посвећен непрестаном разоткривању изазовних тајни прожимања приповиједне стварности и имагинације.
У тој равни су и двојица овогодишњих награђених књижевника, Радомир Уљаревић и Драган Лакићевић, аутентични сљедбеници те вертикале српске књижевности, која се темељи и наглашено траје од усмене народне приповијетке, од прича Стефана Митрова Љубише и Симе Матавуља, Петра Кочића и Ива Ћипика, преко Ника Бартуловића и Бранка Ћопића, магистралног Ива Андрића, све до Радослава Братића и Јована Радуловића. Имајући све то у виду, књижевници Радомир Уљаревић и Драган Лакићевић свакако су достојни носиоци овогодишње награде која носи име „Светозара Ћоровића“.
