23. јула 1999. године у атару села Старо Грацко, током жетве, страдала су четири члана породице Јанићијевић Слободан, Миле, Момир и Новица, који је имао само 17 година. Убијен је и Андрија Одаловић, браћа Јовица и Раде Живић, Станимир и Бошко Ђекић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић, Миодраг Тепшић и Милован Јовановић.
Живојин Ракочевић: ,,Мирис дјеце Старог грацка“
,,Љубица Живић је испунила Косовски завјет својим личним примјером, свједочећи да се завјетна земља не оставља. Она је задржала седам својих унука у Старом Грацком, иако убице њихових синова и очева туда пролазе. Памтим њене ријечи:
,,Подизала сам своје унуке а нико ми сузу није видио”. То је једна тешка неправда, која се по невиности људи и по томе што је злочин истражен и што се о њему све зна, сврстава у најапсурдније жртве нашег народа. С друге стране то су жртве којих се са посебним односом пијетета и светости сјећамо, са животном надом да ће правда достићи њихове убице које познајемо“, казао је 2020. године за емисију ,,Косметска кандила“ Радија ,,Светигора“ Живојин Ракочевић предсједник Удружења новинара Србије директор Дома културе Грачаница.
Љубица Живић из села Старо Грацко, 23 јула 1999. године изгубила је два сина. Отишли су да жању жито.
Мирис дјеце
„Брате , изађимо у поље!
Родило је жито,“
рече мој син,
и одоше она два моја,
два радовања,
двије пуне куће,
два ознојена мужа,
она два моја.
А ја не волим кад толико роди,
кад од ратова,
кад од страхова,
отежа клас и земљи и себи.
(Зато никад не жањи у злу,
Оно што се при добру сијало.)
Пусти нека га однесе ђаво,
Нека га поједу птице ,
Немој га дјеци у уста.
Зло му је помогло да роди,
да те намами,
да те сачека,
да останем без икога.
Кад су умјесто жита,
пожњели она два моја,
отишла сам у поље,
и грлила празно класје.
Кад су их умјесто злата,
донијели у двије пластичне вреће, ништа ми није било,
и ничег није било,
стала сам између она два моја,
између два неба,
да последњи пут,
осјетим мирис дјеце.
Живојин Ракочевић
Момирка Чанковић: 23. јул- дан који је обиљежио наше животе
Момирка Чанковић, која и данас живи у Старом Грацком тада је имала 29 година и живо се сјећа свега што се дешавало тог дана. Она каже да је тај 23. јул обиљеживо њен и многе друге животе.
„Било је вријеме жетве и пошто смо данима од британског Кфора тражили пратњу да уђемо на њиве и да обавимо посао, а нисмо је добијали, ријешили смо да се сами организујемо. У то вријеме су се већ смјењивали озбиљни инциденти, бомбе и напади од стране Албанаца. Било је врло напето. Ипак, с обзиром да смо у селу имали два комбајна, пала је одлука да се крене у поље, али је договор био да се не ради после шест увече. Људи су се поделили у двије групе, једна је чувала стражу, а друга је радила. У неко доба, још је био дан, комбајни су враћени у село и мислили смо да је све готово и да је опасност прошла“, присјећа се Момирка.
Оно што је након тога услиједило неће никада заборавити.
„Испоставило се да се нису сви вратили у село. Мјештани Драган Одаловић и Стеван Лалић пошли су да виде шта се дешава. На пољу су затекли трактор који је радио и на коме су била упаљена светла, а поред возила лежао је убијени Слободан Јанићијевић. Када су видјели да је мртав, нису ишли даље, јер је већ пао мрак. Покушали су да добију централу Кфора у Липљану. Међутим, на централи је радио Албанац и упорно је спуштао слушалицу. Стеван је сјео у ауто и отишао у Липљан.
Обратио се првој патроли британског Кфора и рекао шта се десило. Патрола је дошла на наша поља и остала у шоку“, прича Момирка.
Ни сами припадници Кфора нису очекивали, вјерује Момирка, да ће видјети овакве сцене.
„У селу, у први мах, нисмо знали да су сви мртви. Британски припадници Кфора су чланове породица чија су тијела нађена на њиви одмах одвели у Дом културе. Читав Кфор је тада био у паници, јер нису знали шта их је снашло. Породице су последње сазнале шта се десило и то тек када је Мајк Џексон, командант Кфора, дошао у село, а то је било око пола два ноћу. Ти јауци и лелеци били су стравични…“, присјећа се Момирка Чанковић.
Породице страдалих и даље чекају правду и надају се да ће починиоци бити пронађени. Специјално тужилаштво у Приштини у мају 2017. године обуставило је истрагу о овом злочину.
У Старом Грацку данас живи око 150 Срба, а прије 1999. године било их је више од 500.
Слободанка Грдинић
