фотo: Printscreen/RTS
Одабрали су умјетност као свој пут, завољели смо их преко малх екрана или кроз њихову музику, али су се на крају ипак посветили вјери.
Неки од њих су се у потпуности препустили манастирском животу, док су други одабрали да у исто вријеме буду посвећени вјери, али и свакоднвном животу.
Растко Лупуловић
Они који су гледали популарну серију из 90-их „Отворена врата“, добро се сјећају лика Миланчета. Осим улоге у поменутој серији, Растко Лупуловић глумио је у филмовима „Биће боље“ и „Пакет аранжман“.
Завршио је Факултет драмских умјетности и био један од водећих глумаца своје генерације, а осим пред камерама, био је успјешан и у позоришту, гдје се затекао сасвим случајно, када га је другарица „одвукла“ у Омладинско позориште „Дадов“. Тада је имао дугу косу, кожну јакну и водио потпуно другачији стил живота.
„Да, најбитнија ствар код мене је моје обраћење у хришћанство. Стицајем околности сам почео да одлазим у цркву. То ми је помогло да се спустим на земљу из неких мистификаторских облака. Уопште, хришћанин-православац је моје најближе одређење. Осјећам се засићеним од рока и свега тога. Рок је негдје у складу са општим начином живота, општом површношћу. Кад одем на Академију, изђускам се и вратим се кући празан и туп. На литургију одем са истим расположењем, са потребом да доживим катарзу, али кући дођем сређен и миран… У сусрету са вјером и традицијом долазиш до хармоничног разрјешења својих немира, а у рок животу долази до прикривања тих немира или потпуног отупљивања свих емоција. Зато људи у року изгубе ту неку креативну црту, истроше се, истроше се, истроше се…“, рекао је Растко у једном интервју који је дао неколико мјесеци након што се замонашио 1996. године.
Исте године је добио и награду за глумачку бравуру „Зоран Радмиловић“ на Стеријином позорју у Новом Саду.
„Никада нисам зажалио или да сам се покајао што сам постао монах. Напротив, често ми се догађа да Богу благодарим што ми је помогао да се опредјелим за овај пут јер, наравно, све је засновано на човјековој слободној одлуци. Без слободне одлуке свакога од нас нема ни праве слободе… Љубав и слобода је оно нешто за чим сам ја кренуо“, испричао је Лупуловић једном у емисији „Еxплозив“.
Веселинка Заставниковић
Прије неколико година јавност је изненадила вијест да се бивша супруга некадашњег предсједника Србије, Бориса Тадића, замонашила. Веселинка Заставниковић, тврде многи, натпросјечно је интелигентна, амбициозна, лијепа, борац за правду, револуционарка, бунтовница.
Борис и Веселинка брак су склопили 1980. године, а развели су се 1996. године. Рођена је у Осијеку, као ћерка официра ЈНА. Радила је као новинарка, а потом и у Министарству вјера. Веселинка је 2002. године отишла у манастир у Пећи као искушеница, гдје се 2008. године замонашила и постала калуђерица Ирина.
Као искушеница, Веселинка је била задужена за одржавање одаја покојног патријарха Павла, који је формално држао и пећку митрополију.
Веселинка Заставниковић је, што је незапамћено у историји женског монаштва, скоро пуних пет година била искушеница, што је посебно необично за искушеницу која је висока интелектуалка.
Монашко име Ирина узела је на предлог патријарха Павла, кога је, иначе, посјећивала у Патријаршијском двору у Београду. За вријеме искушеништва у манастиру није говорила о свом световном животу.
Срђан Гиле Гојковић
Фронтмен „Електричног оргазма“ Срђан Гиле Гојковић је прије пар година најавио да ће се замонашити у једном од будистичких храмова у Мијанмару.
„Ја сам се увијек питао које је објашњење ове егзистенције, шта се овде заправо дешава на практичнофилозофском нивоу. И када сам прочитао прву књигу о будизму, то ми се учинило као први логичан одговор који разумијем. Савршено разуман, без икаквог мистицизма, магичних сила, све си некако могао на основу свог живота и искуства да провјериш лично. Тако је све кренуло. Будизам је психологија. Буда је човјек чији би најближи опис био – доктор. Он је успио да спозна који је највећи проблем људске егзистенције, а то је та вјечита незадовољеност и патња. Будизам ти даје дијагнозу, каже како је болест настала у уму и на крају даје пут како да се излечиш“, испричао је Гиле.
Александар Кнежевић
Један од аутора култног документарног филма „Видимо се у читуљи“, који је снимљен 1994. године, такође је свој мир пронашао у манастиру.
Сценарио поменутог филма базиран је на књизи „Криминал који је изменио Србију“, чији су аутори Александар Кнежевић и Војислав Туфегџић.
Кнежевић је био новинар „Политике“. Мјесец дана је путовао по манастирима. Желио је да буде далеко од онога што га је подсјећало на свијет. Отишао је у Студеницу, гдје је започео свој духовнички живот, потом је тиховао у Студеници, а замонашио се на Хиландару.
Као монах Ромило Кнежевић, шест година је спремао докторат у Лондону, на Универзитету у Оксфорду. У емисији „Агапе“, Александра Гајшека, причао је о свом необичном животном путу. Са очеве стране, у породици је било шест-седам генерација свештеника, али су га васпитавали потпуно либерално, а родитељи су му студирали ДИФ. Дипломирао је свјетску књижевност, а онда је годину дана провео у Лондону, и то је како каже, можда била једна од најтежих година његовог живота.
Арсеније Јовановић
Монах Арсеније Јовановић имао је посебно занимљив живот. Како се може пронаћи у његовој биографији, живот богаташа са Сењака замјенио је свјетовним животом. По струци је дипломирани стоматолог и волио је умјетност, пише Нова.рс.
Његови пријатељи били су чланови култног рок бенда ЕКВ, те се често дружио са Миланом Младеновићем, Ивицом Видовићем, Бојаном Печаром, као и са сликаром Душаном Герзићем Гером, који му је био најбољи друг још из дјетињства. У тим годинама дрога, као што је хероин, била је нешто ново на простору тадашње Југославије, те је велики број људи из друштвеног миљеа, који су чинили музичари, књижевници, сликари, почео да завршава трагично услед предозирања или болести које су их захватили. Арсеније, који је био и клавијатуриста у једном бенду, а свирао је и са бендом ЕКВ, одлучује да напусти Београд. Најтеже му је пала смрт пријатеља Гере. Седам година провео је обилазећи манастире широм свијета, те је пет година провео сам на планини без икаквог контакта са људима.
О свом животу прије него што се замонашио написао је 2006. године књигу „Бог и рокенрол“. Замонашио се у манастиру Острог, гдје и данас служи Богу.
Едита Мајић
Хрватска глумица Едита Мајић 2004. године се поздравила са свакодневним животом звијезде и отишла у манастир. Ова вијест је шокирала јавност, а више од деценије је сестра у манастиру Светог Јосипа у шпанском граду Авили. Отишла је у свијет босоногих кармелићанки и свој живот посветила Богу.
Једна је од сестара која не излази из манастира, нема гријање у соби, топлу воду, спава у ћелијама на лежајима од сламе, а већи дио године проводи у посту и молитви. Њена мајка Јадранка је у септембру 2017. године проговорила о судбини своје ћерке и открила детаљ – да је одлучила да оде у пустињу и да живи као пустињакиња.
„Већ дуги низ година она је осјећала да је Бог зове на другачији и радикалнији начин живљења. Од самог почетка знала је и који је то начин. Било је то пустињаштво. Живи изван манастира на пустом и осамљеном мјесту, ненасељеном и у самоћи“, испричала је Јадранка.
Мани Готовац, списатељица с којом је Едита сарађивала једном приликом изјавила да глумица заправо није могла да преболи несрећну љубав и да је због тога чак почела да узима хеорин, да би на крају побјегла од свега.
Ове наводе су породица и најближи пријатељи глумице демантовали, а када је то чула Едита је из Авиле послала писмо у којем је поручила да све то није истина, те да она и Мани никада нису биле пријатељице, па из тог разлога списатељица не може бити веродостојан извор података.
